На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован
Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци,
упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама изво-
ра. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путопи-
са.1 Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лич-
ни став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак
представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију.
Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њи-
ховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом не-
ма историјске истине.2 Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису
искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Бројни писани трагови османске власти на тлу некадашње Југославије, односно свих оних утицаја који свједоче о продору оријентално-исламске културе и цивилизације на ове просторе биљежени су и обрађивани у оквиру радова и студија из различитих области, прије свега историографије, етнологије, књижевности, теологије, филозофије, лингвистике, или једноставно у оквиру посебних библиографија и ширих библиографских прегледа.