Покушај да се прошири и превазиђе граница традиционалне историографије, заокупљене феноменима политике, сукоба, пожељних теза и идеја, увијек је била преокупација историографа. Свака нова генерација историчара покушавала је да прошлост сагледа у цјеловитости друштвеног живота, умјесто црнобијелих представа. То је захтјевало трагање за новим методолошким приступима истраживању и провјери класичних и традиционалних научних метода. Због тога критичко преиспитивање и истраживачко употпуњавање написаног свакој генерацији истраживача отвара хоризонте неистраженог, неосвијетљеног, често свјесно затамњеног и уклопљеног у матрицу „јединог исправног“ историјског знања.

Од почетка конституисања Црне Горе као самосталне државе у XVIII вијеку па до губитка њене државности, територијалне аспирације на области у њеном окружењу, прије свега османске, биле су детерминанте на којима је почивала и у складу са којима се развијала и конституисала црногорска државност.