Реорганизацијом државне управе од 1865. пљеваљско и колашинско-бјелопољско подручје нашли су се у истој територијално-административној јединици. Наиме, тада је установљен Босански вилајет као јединствена провинција у чији је састав ушла и Херцеговина, али не као ајалет већ као санџак са више каза, као и наново формирани Новопазарски санџак. Сједиште овог санџака било је у Сјеници, а сачињавале су га казе: Нови Пазар, Сјеница, Пљевља (Таслиџа), Нова Варош, Пријепоље, Бијело Поље (Акова), Колашин, Митровица, Беране и Трговиште (Рожаје). Новопазарски санџак ће постојати, као административно-територијална јединица до 1902. године када је коначно расформиран и формиран Сјенички. Од тада ће представљати само историјски појам.

У осмом поглављу своје прве књиге „О рату“, знаменити пруски теоретичар ратне вјештине Карл вон Клаузевиц, државама које дуже времена нису ратовале савјетује да своје официре поред осталог оспособљавају и тако што ће их слати на актуелна ратна попришта широм свијета.

Непријатељство Аустро-Угарске према Црној Гори најављено је прије почетка Великог рата. Аустроугарска војска у јачини од једног батаљона 21. фебруара 1914. напала је црногорску караулу на вису Сјенокос изнад Метаљке и убила 1 војника и 1 мјештанина и запалила караулу. Након овог догађаја аустроугарски командант није нашао за сходно да дође на увиђај.

Аустро-Угарска је још првих година после окупације Босне и Херцеговине 1878. године размишљала о њеној анексији, али неке међународне околности и још увек формални султанов суверенитет су је ометали у тој намери. И много раније у аустријским војним и политичким круговима било је предлога о освајању Босне, као и Србије, и раније и касније, и о њеном распарчавању (нпр. предлози Ерентала, министра спољних послова Аустро-Угарске од 1906. године).

У Завичајном музеју Пљевља чувају се оригинални занисници сједница Општинског одбора у Пљевљима, који су настали између 27. октобара 1918. и 4. марта 1920. године. Записници су садржани у три свеске формата 210 х 334 mm, са корицама меког повеза индигоплаве боје. Вођени су рукописним ћириличним писаним писмом на укупно 142 непагиниране странице. У њима је забиљежено тридесет шест редовних и једна ванредна сједница, са укупно сто тридесет једном тачком дневног реда. Редовне сједнице обиљежаване су нумерацијом и то у низу од римског броја I до римског броја XXXI, обухватајући период између 27. октобара 1918. и 27. децембра 1919. године. У том низу, највјероватније омашком, прескочена је нумерација под редним бројем XXI. Једна једина ванредна сједница одржана је између VII и VIII редовне сједнице, 20. фебруара 1919. године. Сједнице Одбора из периода од почетка 1920. године па до 4. марта 1920. године регистроване су нумерацијом у низу од редног броја I до редног броја VI.