Архива Ознака: Нови вијек / Модерно доба

Мр Недељко РАДОСАВЉЕВИЋ – ДВА ПИСМА ХЕРЦЕГОВАЧКОГ МИТРОПОЛИТА АКСЕНТИЈА II ПАЛИКУЋЕ

У Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду, чува се једно писмо захумско-херцеговачког митрополита Аксентија II Паликуће. Оно је било упућено православним хришћанима у кнежевини Николе Рашовића.

Предраг ВУКИЋ – МАНАСТИР СВ. ТРОЈИЦЕ КОД ПЉЕВАЉА И АГРАРНА РЕФОРМА 1946. (архивска документа)

Државна и партијска власт успостављена након свршетка НОБ-е и социјалистичке револуције 1945. године и утемељена на начелима милитантног атеизма и идеолошке искључивости, усвојила је и спровела низ законодавних аката са основним циљем да дерогира материјалну основу и духовну мисију вјерских заједница у Црној Гори и Југославији уопште (закон о аграрној реформи, укидање вјерске наставе, институција грађанског брака, одвајање цркве од државе и сл.).

Радоман Ристо МАНОЈЛОВИЋ – ОБНОВА МАНАСТИРА ДОВОЉЕ (Извјештај о радовима током 2000. године)

Археолошким истраживањима у времену од 10. јула до 25. августа 2000. године, настављено је са реализацијом Пројекта обнове манастира Довоља, започетом током 1999. године.

Др Радослав РАСПОПОВИЋ – ПРИЛИКЕ У ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ УОЧИ ОСЛОБОЂЕЊА 1912.

У рату 1912-1913. заједничком акцијом српске и црногорске војске
ослобођен је простор Новопазарског санџака (односно Рашке и Старе
Србије), који је као енклава турске државне територије током читавог XIX
вијека раздвајао Србију и Црну Гору. Тиме је остварен један од главних
задатака националнополитичких програма двије земље који су послије
стицања независности и у Београду и на Цетињу формулисани у виду
захтјева за територијалним проширењем, односно ослобођењем сусједног
српског народа.1 Остваривањем тог циља, тј. припајањем Србији и Црној
Гори ових области двије земље су добиле заједничку границу, а отворене су
и перспективе њиховог коначног уједињења. То је био крупан и свакако
један од најзначајнијих догађаја за даљу историјску судбину српског народа.
На почетку ослободилачког рата балканских држава против Османског
царства, према утврђеном ратном плану, црногорска војска је
требало да води операције у два правца: према сјеверној Албанији и према

Др Сенка БАБОВИЋ-РАСПОПОВИЋ – ПЉЕВЉА У ДОДИРУ С ПОЛИТИКОМ ,,ИНТЕГРАЛНОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА“

Конституисањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца децембра
1918. остварен је нови државни оквир југословенских народа, који су у
претходном периоду развоја остварили различите степене државно-правног
организовања. За разлику од Срба, који су стварање заједничке државе
у већем дијелу дочекали организовани у двије сопствене националне државе
– Србију и Црну Гору, Хрвати и Словенци су изашли из састава
аустроугарске монархије с изразитом тенденцијом њихових политичких
елита да тек створену државу примјере потребама сопственог и пуног
националног организовања. Различите позиције Срба, Хрвата и Словенаца
остварене у претходној етапи историјског развоја имале су за посљедицу и
велики раскорак у дефинисању њихових потреба и циљева у новој држави.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у процесу чвршћег повезивања
свог државног ткива, од самог почетка је носила тенденцију постепеног
стапања обједињених народа у један национални организам, састављен од
три племена (један троплемени народ). Међутим, због разлика у историјском
насљеђу и различито дефинисаних националних интереса, према
новој државној заједници различито су се односили народи који су ушли у
њен састав. С једне стране она је доживљавана као „запрека” на путу прије
свега хрватском националном пробоју. Истовремено, после вишевјековне
политичке раздробљености и посртаја узрокованих доминацијом два
велика царства – Аустро-Угарске и Турске српски народ се нашао обједињен
у једној држави, која је за њега представљала реализацију култног
завјета о ослобођењу и уједињењу.2 Завјет ослобођења и уједињења