Током последњих неколико деценија главни подстицај за проучавање Полимља у средњем веку долазио је управо из ових крајева – из Пријепоља и Пљеваља. Овде су се, најпре око Симпозијума „Сеоски дани Сретена Вукосављевића“, а потом у организацији Музеја у Пријепољу и Завичајног музеја у Пљевљима готово сваке године одржавали научни скупови који су окупљали истраживаче из разних научних установа из земље и из иностранства.

Развој града оријенталног типа започињао је обично две до три деценије по освајању места, у зависности у првом реду од постигнуте сигурности у одбрани од непријатеља и брзини ширења ислама. Развитак османског града на Балкану, представљао је или наставак урбаног развоја затечених вароши, или формирање, на другим местима, нових градова, зависно од новонасталих привредних, комуникационих, стратегијских и других услова.

Говорити о аустроугарским истраживањима Средњег Полимља и Потарја значи говорити о томе како једна организована држава, велика сила, ради на проучавању земаља према којима има недвосмислене политичке претензије. Она прво жели да крајње систематично проучи те области, а затим, да на основу тих резултата, гради своју политичку стратегију и, по могућности, мења политички и културни идентитет у правцу који ће одговарати њеним дугорочним стратегијским интересима.

У римско доба горње Подриње и Полимље налазило се на источном рубу провинције Далмације. Граница према Горњој Мезији ишла је развођем Дрине и Ибра. У предримско доба то је била забачена област, ван главних путева којима је римска војска продирала у унутрашњост Балкана.