АПСТРАКТ: У раду се полази од сазнања да у Турској, где су до 1912. припадала и Пљевља и у Црној Гори до 1918. нису вршени званични статистички пописи становништва. Дају се орјентациони подаци савременика о броју становника, занатских и трговачких радњи у вароши Пљевља који се доста разликују. Аутор наводи и коментарише прикупљене податке о броју становништва у Пљевљима и суседним местима из новоослобођених крајева из 1919. и резултате званичних статистичких пописа о броју становништа 1921. и 1931. (укупно и према полу, вероисповести, занимању и писмености), као и попис зграда, станова и стоке.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пљевља, Црна Гора, Србија, попис, становништво, мушки, женски, веросиповест, занимање, писменост.

Младотурска револуција која је почела 20. јуна (3. јула по новом кал.) 1908. године, отворила је нова питања пред великим силама и балканским државицама. Турска је покушала револуцијом да преуреди саму себе и тако учини излишним програм реформи поробљених земаља у њеном саставу као и посредовање са стране. Постављало се питање шта ће велике силе сматрати политички важним у младотурским тежњама и шта ће све предузети према промијењеним приликама у европској Турској. Србија, Црна Гора и Грчка имале су према томе став ишчекивања, а Бугарска је припремала проглас независности. Осим Аустро-Угарске, све друге велике силе биле су мање више изненађене преокретом и брзим развојем прилика и извјесно вријеме биле су само проматрачи.

У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.

Од стварања двије полуслободне сриске кнежевине у XIX вијеку, Србије
и Црне Горе, ослобођење Рашке области било је приоритет у свим њиховим
национално-ослободилачким плановима. Ослобођење колијевке српске
државности, духовности и традиције било је питање њиховог опстанка. Међутим,
око ове области, шире Старе Србије и Босне и Херцеговине отимале
су се тадашње велике европске силе: Отоманска царевина настојала је да
ове традиционалне српске земље и даље задржи под својом управом; Аустро-Угарска
је преко овог простора планирала и трасира свој добро познати
продор на исток; Русија је подржавајући ослободилачке напоре Србије и
Црне Горе жељела да појача свој утицај и присуство на Балкану.

Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину по одлуци Берлинског конгреса 1878. године, тачка XXV уговора. То је била одлука тзв. концерна европских сила. Тако је К. und К. Монархија у име тадашње међународне заједнице (Рајхшатски договор са Русијом из 1876. године и снажна подршка Немачке и Велике Британије) успела да спречи нужно и нормално, историјски потпуно оправдано уједињење српских историјских и етничких земаља које су поново остале изван граница Србије и Црне Горе.