Прва писана запажања о старинама пљеваљског краја потичу из пера
дубровачких посланика који су се 1792. године, на путу у Цариград, наш-
ли у Пљевљима (Таслиџи). Међутим, тек су крајем XIX столећа започета
проучавања античких споменика и натписа из Пљеваља, од којих су неке
објавили Момзен и Артур Еванс – знаменити енглески археолог који је
Пљевља посетио крајем XIX столећа. Убрзо, 1899. године, уследила су
и прва ископавања о којима је писао К. Пач, да би после више од шест
деценија, 1964. године, у Коминима била започета систематска архео-
лошка истраживања заштитног карактера, којима су руководили др Дра-
гослав Срејовић и др Александрина Цермановић-Кузмановић, професори
археологије на Филозофском факултету у Београду. Овим ископавањима,
спроведеним у две истраживачке кампање (од 1964. до 1967. године и од
1970. до 1975. године), обухваћена је само некропола у Коминима, док је
пространо и утврђено насеље остало неиспитано. Резултати истраживања
превазишли су очекивања и највећих оптимиста, јер је садржај откривених
гробница и гробова био изузетан. Сетимо се само надалеко чувене дијатрете
и прелепог златног накита који је красио лепотице из античких Пљеваља
(Цермановић-Кузмановић 1998).

Познато је да су пљеваљски крај насељавали Илири, Римљани, Срби и Турци. Први званични подаци о попису становништва говоре да су Турци, три године по заузимању Пљеваља (1465), извршили попис 1468. године, у којем је регистровано да „то насеље има 72 куће и 23 неожењена мушкарца‘“ . У наредном попису 1477. године, наводи се да Пљевља имају 101 кућу и 12 неожењених мушкараца. Већ 1516. године. исти извори наводе да ово насеље има 130 хришћанских и 20 муслиманских домова.