НАУЧНИ СКУП XIV

новембар 20, 2013

Научни скуп
XIV

ПРОСВЕТНИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ ПОТАРЈА И ПОЛИМЉА
(поводом 200-годишњице рођења П.П.Његоша)

П Р О Г Р А М

Субота, 16. новембар 2013. год.
19.00 сати, Сала СО Пљевља

Отварање Научног скупа

Радоман Ристо Манојловић, директор Завичајног музеја

Господине Предсједниче, уважени гости, даме и господо, поштовани слушаоци Радио Пљеваља,

Дозволите ми да вас поздравим у име Завичајног музеја Пљевља као домаћина и организатора овог, четрнаестог по реду, научног скупа.

Посебно бих желио да поздравим наше уважене госте и да им се, и овом приликом, најљубазније захвалим што су се одазвали нашем позиву и узели учешће у раду овог скупа. Хвала и свима вама који сте спремни да нам посветите вашу несебичну пажњу и цијењено вријеме, испратите наш рад и стрпљиво саслушате саопштења која ће бити поднијета током ова два наредна дана, како својим личним присуством овде у сали, тако и путем таласа Радио Пљеваља. Искрено се надам да ћете искористити прилику и својим креативним дискусијама, осмишљеним питањима и сугестијама употпунити наш рад.

Овај скуп смо насловили: Просветни и културни живот Средњег Потарја и Полимља и посветили га актуелном јубилеју, двјестогодишњици рођења нашег великог владике и пјесника, владара и мислиоца, Петра II Петровића Његоша, оснивача прве основне школе и прве штампарије, послије средњовјековне ободске, у Црној Гори. Намјерно уз име Његошево употребих придјев наш, како бих, бар на тренутак, избјегао друштво дневно-политичке злоупотребе, разапињања и развлачења његовог националног идентитета, почев од српског, па преко црногорског, до, српско-црногорског. Онај, коме је до искрене спознаје мишљења и осјећања чак и по том питању, сазнаће то од њега самог и његових бесмртних дјела која га уздижу у ванвременске космичке просторе.

У избор теме научног скупа повело нас је, између осталог и сазнање о дугој традицији просветног и културног живота ових старих историјских области. У различитим историјским епохама испољавали су се на различите начине – у средњем вијеку током живота под османском влашћу, у вријеме националног препорода и током постојања југословенске државе у двадесетом вијеку. Крајњи циљ нам је да укажемо на главна културна и просветна сједишта и достигнућа, на основне просветне и културне покрете, њихове главне идеје и главне личности, а подразумијева се да не могу бити заобиђени ни просветни и културни утицаји других средина.

То би биле само неке назнаке које изискују потребу свеобухватније опсервације ове, надамо се веома инспиративне теме, за коју ће се, свакако, потрудити наши уважени гости, учесници овог скупа. Тиме ћемо, искрено се надам, направити још један значајан искорак у укупном расвјетљавању једне заиста богате и занимљиве културно-историјске прошлости, каква се баштини у пљеваљском крају, а која је, и поред свега до сада истраживачки учињеног, још увијек недовољно истражена и прилично маргинализована.

Као што вам је и познато, сви саопштени реферати биће публиковани у нашем часопису како би и та најновија историографска сазнања постала ближа и доступнија, прије свега научној и културној, а наравно и широј заинтересованој јавности.

Но, прије него ли пређемо на радни дио, искористио бих прилику да се извиним свим колегама који су исказали интересовање за учешћем у раду овог скупа, а које, искључиво из објективних разлога, нисмо све могли укључити у рад. Наравно, спремни смо, да са задовољством објавимо њихове радове у новом броју нашег Гласника, заједно са рефератима који ће бити саопштени вечерас и сјутра вече.

Дозволите ми и да се захвалим свим присутним представницима медија, посебно РТВ Пљевља која нас редовно прати још од нашег првог скупа и која кроз своје програме детаљно емитује наш цјелокупни рад, укључујучи и вечерашњи директни пренос путем Радио Пљеваља.

Посебну захвалност дугујемо нашем оснивачу, Општини Пљевља као генералном покровитељу ове манифестације, а захвални смо им и на љубазном уступању овог њиховог предивног простора у коме се налазимо.

А сада бих замолио предсједника Општине Пљевља, господина Милоја Пуповића да нам се обрати.

Поздравна ријеч:
др Милоје Пуповић, предсједник Општине Пљевља

Поштовани учесници Научног скупа, поштовани посјетиоци,

Овај научни скуп пада на двијестоту годишњицу рођења Петра II Петровића Његоша, нашег великог пјесника, и духовног и свјетовног владара. У вријеме Његошевог живота овај крај није био у саставу Црне Горе, али њега је овдашњи народ, као и сав наш народ, прихватио као свог. У мом селу је живио старац за кога се причало да зна напамет цио Горски Вијенац. Памтим како су се људи према тој чињеници, и према њему односили са посебним поштовањем. Нема дана да се овдје Његошево име не помене, или се не изговори нека његова мисао.

Поштовани учесници Научног скупа, ви који имате урођену страст за истраживањем, бавите се науком, привилеговани сте и у извјесном смислу вам је призната изврсност. Историја, као што знате, носи у себи одређену емоционалну обремењеност, и укључује у себе социјално – групашка вјеровања. Зато се неки људи питају је ли могуће романтичарског пјесника наших нарави уклопити у ново доба и у тежњу да будемо бољи, или како то понеко каже, да будемо ,,модерни’’? Како да будемо бољи, а да останемо оно што јесмо? Свакако да је то могуће. Просвећивањем, самопоштовањем и поштовањем других истовремено. Та стаза цивилизованости, честитости и достојанства је прилично уска али је има. Данас у вријеме информативних технологија влада вишак информација, а мањак знања. Површна информисаност рађа мангупе, мешетаре и манипуланте. Стога је свака права, у научној расправи, саопштена чињеница – истина. Ма колика била значајна она је поучна и охрабрујућа.

Иво Андрић се цијелог свог стваралачког вијека бавио Његошем. Потврду за ово налазимо у списку литературе за докторску дисертацију коју је 1924. одбранио у Аустрији, до текста који је објавио 1963. године под насловом ,,Над Његошевом преписком’’. За своје црногорске прваке, он (мисли се Његош), каже: ,,Тешко оном који је њихов главар’’. А за своје иностране сусједе Његош вели: ,,Од свега ће одступити, и што се снажном мишицом не узмогне одржати, оно све треба за ништа сматрати’’. Nulla fides est in pactis – Ниједном се уговору са странцима не може вјеровати. Ето шта је Андрић поред осталог тражио и налазио код Његоша. Он је сматрао да треба ослушкивати легенде, те трагове колективних људских настојања кроз столећа, и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине, и наш пут. Имамо ли ми, и треба ли нам бољих учитеља од Његоша и Андрића?

Желим Вам успјешан рад.

У Пљевљима,
16. новембар 2013. године