Комини, Municipijum S…

Комини, Municipijum S…

У непосредној близини Пљеваља, у селу Коминима, смјештен је још увијек већим дијелом неистражен римски град, коме пуни назив имена са сигурношћу није утврђен. У литератури га срећемо као Municipijum S…, а живио је између I – IV вијека.(1) Први подаци о овом локалитету срећу се у писаним изворима из 1792. године, насталим као резултат узгредних запажања дубровачких посланика у пролазу кроз Пљевља, на путу за Цариград. Касније, половином XIX вијека, пруски конзул у Сарајеву О. Блау биљежи прве натписе са камених споменика, чији је један дио објавио Момзен у корпусу римских натписа. Крајем XIX вијека А. Еванс је скупио, објавио и коментарисао неке епиграфске споменике.(2)

Покушај првих археолошких истраживања на локалитету вршили су 1899. године аматери, аустријски официри, чије је резултате касније објавио Карл Пач.(3) Озбиљна научна истраживања овог значајног локалитета започета су 1964. године. У сарадњи Филозофског факултета из Београда, Завода за заштиту споменика културе Црне Горе и Завичајног музеја из Пљеваља, у периоду од 1964. до 1967. и од 1970. до 1975. године, систематским археолошким ископавањима истражене су двије велике некрополе овог града. Старија некропола (некропола I), обухватала је 390 гробова спаљених покојника. Гробови су углавном у облику кружне јаме и то без урни или са керамичким урнама за пепео спаљених покојника, док један дио гробова садржи такође, али камене и правоугаоне, сандучиће за пепео. Сахрањивање у некрополи И вршено је током I вијека и то искључиво од стране старосједелачког нероманизованог становништва.(4)

Млађа некропола (некропола II) обухватала је укупно 295 гробова, од којих је дио са спаљеним покојницима, без битне разлике у односу на гробове из некрополе I, и дио гробова са инхумираним покојницима. Гробови са инхумираним покојницима откривени су у десет монументалних гробница, односно гробних конструкција са надгробним споменицима различитих облика и украса, типа плоча, стела и ципуса, углавном оријенти саних у правцу сјевер – југ.(5) У некрополи II вршено је сахрањивање од II – IV вијека, углавном романизованог домородачког становништва,(6) које је, иначе, имало сва муниципална права до повјереништва о старању и управљању градом. Истраживањем из 70-их година XX вијека, на периферији некрополе II откривена су и два необична, тзв. коњаничка гроба, која се не могу везати ни за један локални етнос. У једном гробу са покојником је сахрањен коњ, пет паса из истог легла и свиња, а у другом покојник са коњем и два пса.(7) Сагледавајући те чињенице у склопу укупних историјских дешавања на ширем простору у то вријеме, А. Цермановић-Кузмановић износи претпоставку да су у Муниципијум С… могли живјети и припадници других народа и култура, закључујући да се конкретно ова два коњичка гроба могу приписати неком варварском номадском племену, могуће, Сарматима или Готима.(8)

На самом граду, смјештеном западно од већ истражених некропола, који обухвата простор од неколико десетина хектара, до 2007. године нису вршена никаква већа и обимнија истраживања. Спроведено је само неколико сондажних археолошких ископавања којим је обухваћен незнатан простор овог значајног античког локали тета. Сондажна истраживања су потврдила претпоставку да се ради о великом римском граду, опасаном бедемима, са капијама, форумом и другим пратећим јавним грађевинама, светилиштима, како римских тако и оријенталних божанстава (Серапис, Митра, Изида).(9)

Археолошким ископавањима на јужном сектору током 2007. године, Завичајни музеј, у сарадњи са Археолошком збирком Филозофског факултета у Београду и Републичким заводом за заштиту споменика културе са Цетиња, започео је прву фазу заштитних археолошких истраживања самог града. Том приликом откривени су архитектонски остаци фортификационог система који хронолошки одговарају млађој некрополи, тзв. некрополи И. Јужно од њих констатовано је постојање издужене грађевине са више просторија, оријентисане у правцу исток-запад очуване само у темељним зонама, уз чији југоисточни угао је истражена релативно добро очувана потковичаста пећ са правоугаоним ложиштем, која припада истој фази градње као и грађевина.(10) Ови архитектонски елементи, највјероватније, представљају остатке неутврђеног домородачког насеља, које је цвјетало на простору потоњег града, а чије се становништво сахрањивало у тзв. некрополи И, смјештеној на узвишеном платоу југозападно од насеља.(11)

Археолошка ископавања обављена 2008. године (12) потврдила су претпоставку да се на простору, ограниченом са југа Бабића потоком, са истока ријеком Везичницом, а са сјевера савременим асвалтним путем, налазе остаци римског града. Током истраживања откривене су двије грађевине. На основу извјештаја са терена за 2008. годину(13), Грађевина I представља луксузни објекат димензија 18,75 x 14,75 м. Састоји се од шест одаја приближно квадратних основа и једне мање одаје која се завршава лучним зидом дајући један апсидални простор. Објекат је грађен од полуобрађених камених блокова везаних малтером, уз обилато коришћење сиге као грађевинског материјала који је лак за обраду и омогућава лакше конструисање прозорских и вратних отвора. Зидови одаја овог објекта, дебљине око 0,60 м, били су богато декорисани фрескама са различитим геометријским и фигуралним мотивима, веома богатог колорита. Луксузност грађевине наглашена је открићем система подног гријања, тзв. хипокауста. Печати на опекама које су служиле за конструкцију хипокаустних стубића и подова одаја (МЕТР, ПАС), указују на постојање локалне радионице која је снабдијевала град грађевинским материјалом. Судећи по покретном археолошком материјалу, грађевина је подигнута средином II вијека, али је крајем III и почетком IV вијека претрпјела поправке које се очитују у другачијем начину градње, уз употребу обрађеног камена мањег формата и уз ријетку употребу малтера као везива. Изгледа да је живот ове грађевине прекинут крајем IV вијека, у моменту када се и сам град напушта.

Првобитна намјера грађевине није за сада поуздано позната пошто још није откривена у потпуности. У вријеме обнове, крајем III или почетком IV вијека, свакако да је имала и извјесни култни карактер. На то указује налаз три жртвеника прислоњена уз јужни зид објекта, од којих је један изгледа био посвећен Силвану. Грађевина II налази се јужно од грађевине I, а током 2008. године откривен је само њен источни дио. Ријеч је о лонгитудиналној грађевини која се простире у правцу исток – запад а састоји се од два низа мањих одаја приближно квадратне основе. Зидови овог објекта грађени су од обрађеног камена мањег формата повезаног размућеном глином, ређе и малтером. Начин градње и стратиграфски подаци казују да је овај објекат изграђен у вријеме обнове грађевине I, односно крајем III или почетком IV вијека, нашта упућује и налаз бронзаног новца Константина I, кован у Лугдунуму око 310. године. Прекид живота крајем ИВ вијека уочава се и на овом објекту. Очекивања да се западно од ових грађевина налазе још интересантнији дијелови града, поткрепљена налазима капитела и дијелова стабла камених стубова, потврђују и геофизичка испитивања обављена током 2008. године. До сада добијени резултати говоре о постојању луксузних јавних грађевина (храм, форум) у центру града који је највјероватније био опасан и заштићен бедемима. Осим на простору унутар бедема (intra muros), градски живот се одвијао и на широком простору ван бедема (extra muros), који је ограничен с једне стране Бабића потоком, а с друге Везичницом.

Богати материјал од укупно око 1200 музејских предмета, ископан као гробни прилог из некропола I и II, данас се чува у Завичајном музеју у Пљевљима. Састоји се од веома разноврсних, значајних и изузетно вриједних предмета попут бројних керамичких посуда, оружја (гвоздени ножеви, копља), разноликих новчића, лијепих бронзаних и сребрних фибула различитог типа, скупоћеног сребрног и златног накита (минђуше, огрлице, привесци, копче, дугмад), затим, стаклених посуда, односно балсамарија (стаклена посуда за мирис), пехара.(14) Међу њима љепотом и умјетничком вредношћу нарочито се истиче скупоцјена чаша, тзв. диатрета. То је, уствари, звонасти пехар од безбојног стакла, окован стакленом мрежом кобалтноплаве боје израђене у облику кругова поређаних у три реда, изнад које је, такође од стакла, израђен и натпис у истој боји као мрежа, а на којем пише: „VIVAS PANELLENI BONA M(memoria)„.(15) Рађена је у једном комаду стакла, у техници тзв. брушења. Претпоставља се да је мајстор за живота могао урадити највише један до два оваква и слична примјерка. У свијету је, до данас, сачувано свега до двадесетак примјерака диатрета, од којих је већина њих, око петнаестак, у фрагментима. Пљеваљска, односно коминска дијатрета, сачувана је готово у потпуности, што је чини посебно вриједном. Умјетнички богата камена скулптура разних представа клесана вјештим умијећем домаћих мајстора са драгоћеним епиграфским натписима, уз бројан и разноврстан, а неријетко раскошан и престижан материјал гробног прилога, недвосмислено указује да се радило о великом граду, веома значајном привредном, економском и културном центру југоисточног дијела римске провинције Далмације. То су и разлози што је за мјесто сталне настањености привлачио велики број странаца, попут богатих трговаца из оријенталних провинција, као и многих породица, најчешће, из приморских крајева Далмације. Данас, на жалост, ни пуно име овог великог града још увијек са сигурношћу није утврђено. Иако има неколико претпоставки, поуздано се зна само прво слово његовог имена. На његово потпуније име, између осталог, указује и један интересантан натпис на споменику пронађеном на Коловрату, археолошком локалитету код Пријепоља, гђе је такође постојало римско насеље које је функционисало под административно-управном влашћу Муниципијума С… Подигнут је од стране градског вијећа, у част Секстијана, римског витеза сталешког слоја, који је уз сенаторски, представљао два привилегована сталежа у римској држави.(16) Натпис помиње четири прва слова имена града, С[.]ЛО, чије је друго слово потпуно оштећено, дајући реалне претпоставке да се ради о скраћеном облику имена коминског муниципијума.(17)

Сва досадашња сазнања, уз типолошке карактеристике истраженог гробног прилога, облике гробова, других епиграфских натписа и још низа назнака, сужавају круг научних претпоставки на два мишљења у вези са именом овог значајног древног града. Прво, које је изнио Домашевски још крајем 19. вијека а касније му се придружили многи, између осталих и Александрина Цермановић-Кузмановић, један од непосредних истраживача на самом терену, заступа тезу да се насеље у Коминима називало Салонијана.18 То је име града које се у историјским изворима помињало једино на Птолемејовој карти из средине ИИ вијека, чија убикација ни до данас није потврђена.19 По другом мишљењу, које је заступао Еванс крајем XIX вијека, име насеља могло би бити Сплонум. Ово мишљење данас заступа и Светлана Лома, позивајући се, између осталог, и на нека додатна, новија сазнања до којих је дошла из садржаја епиграфског натписа уграђеног 1592. године у југоисточни пиластар припрате цркве манастира Света Тројица у Пљевљима, а за који се сазнало тек 1996. године приликом конзерваторко-рестаураторских радова на троичком живопису.(20)

Поред бројних још увијек непознатих историјских чињеница о овом античком граду, досадашња истра живања локалитета у Коминима у многоме су обогатила научна знања о провинцијској римској археологији. Динамична римска култура није била херметична. Богати мозаик онога што називамо римском цивилизацијом, која је цветала на широком простору који је обухватао добар дио Европе, али и дијелове Африке и Азије, за потку има оно што је класична италска култура. У њу су, међутим, на најбољи начин уткана вјеровања и начин живота домородачких народа које је Рим освојио. Провинција Далмација, којој су Комини територијално припадали, била је битан сегмент античке римске државе. Под царском управом од почетка I вијека, провинција Далмација имала је веома важну улогу у стратегији освајања подунавских области. Историјат и развој градова у приобалној зони добро је истражен. Шта се догађало и зашто у залеђу ове богате провинције, који су путеви и начини романизације области које су дуго биле ван сфере интереса Царстава, а које су у једном тренутку постале кључне, још увијек је предмет интересовања многих научника. О томе ће, свакако, значајан допринос дати наставак теренских истраживања Муниципијума С…,у времену које нам слиједи.

1 Д. Срејовић, Археолошки лексикон, Београд 1997, Муниципијум С…, 685-686.

2 А. Цермановић-Кузмановић, Комини, Београд 1998, 1.

3 К. Пач, Из Пљеваљског Санџака, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, XXИ, Сарајево 1909, 105-134.

4 А. Цермановић-Кузмановић, Комини, 1-2.

5 Исто, 4-5.

6 Исто, 4.

7 Теренска документација систематских археолошких истраживања некропола, која се чува у Археолошком ођељењу Завичајног музеја у Пљевљима; А. Цермановић-Кузмановић, Комини, 12.

8 А. Цермановић-Кузмановић, Комини, 1

9 А. Цермановић-Д.Срејовић, Елаборат о археолошким истраживањима Комина, Београд 1986 (рукопис, архива Завичајног музеја у

Пљевљима), 6.

10Теренска документација заштитних археолошких истраживања из 2007. године, која се чува у Археолошком ођељењу Завичајног музеја у Пљевљима

11 Претпоставка др Мире Ружић, руководиоца теренских археолошких ископавања на локалитету у Коминима 2007. године, током и након самих открића поменутих архитектонских елемената

12 Теренска документација заштитних археолошких истраживања из 2008. године, која се чува у Археолошком ођељењу Завичајног музеја у Пљевљима

13 Извјештај др Мире Ружић, руководиоца теренских археолошких ископавања на локалитету у Коминима 2008. године, након самих открића Грађевине И и Грађевине ИИ

14 Докуметација Археолошког ођељења Завичајног музеја Пљевља

15 Исто.

16 С. Лома, Проблеми идентификације, уређења и становништва муниципијума С…, Гласник Завичајног музеја Пљевља, Књ.3 (2002), 10.

17 Исто, 11.

18 А. Цермановић-Кузмановић, Комини, 23.

19 А. Исто, 23.

20 С. Лома, Проблеми идентификације, 14-19.

Радоман Ристо Манојловић