Конзервација, као посебна дисциплина, развила се из потребе очувања
музејских предмета. Како музеалије представљају дио културног насљеђа
једног друштва, тако је и њихова заштита једна од значајних дјелатности
музеја.
Конзервација је веома сложен процес који се базира на сазнањима про-
истеклим из егзактних наука, као и из практиног искуства конзерватора.
Музејски експонати могу бити од разнородног материјала и различитог по-
ријекла. Конзерватору се, као приоритетан задатак, поставља управо та кла-
сификација, коју некада није лако извршити. Ова констатација се посебно
односи на метале. Племенити метали се много лакше идентификују од мање
племенитих метала и легура. Степен и узрочник оштећења такође зависи од
врсте и поријекла метала. Тек када су све
приступити конзервацији предмета.

У сарадњи са Одбором за обнову манастира Довоља, Завичајни музеј је
грађевинским радовима током 2008. године започео прву фазу реконструк-
ције манастирских конака. На основу резултата раније спроведених систе-
матских археолошких истраживања у дијелу манастирских конака, током
прошле године урађена је сва неопходна пројектна документација за његову
реконструкцију. У складу са Законом, пројектна документација је овјерена
од стране надлежног Републичког завода за заштиту споменика културе са
Цетиња.

Узвишење науци, добитак Отаџбини, благодат читаоцу, то је овде – усрд-
но насловом речено – родослов југословенске државе, њене појаве и посто-
јања у времену између Првог и Другог светског рата.
Целокупност државе, унутар знатне саставке, правилна двојност разме-
шта и скупно уобличава: по времену као обавезном означењу, и научним
приступом догођеним збивањима и заведеним односима; историјска истина
неприкосновено да слови, заиста тако високом одликом ове књиге.
Милић Ф. Петровић је филозофски гледао јединственим а историограф-
ски протумачио спојно разлучним састојство југословенске државе, редосле-
дом сходним њеном постанку по развоју, уређености владавине и спонтано
кретане јавне друштвености. Народну заједницу, врховност владара, видове
власти, установе по ступњевима надлежности, политичке чиниоце с утица-
јем на владавину, војно моћство државе, вероисповедне духовности станов-
ништва, обрадио је он према створу и изгледу постојећих својстава, сваку
посебност до обима потребног поглавља.

У историјској литератури је познато да су Дробњаци учествовали у караванској трговини која је повезивала Дубровник и Котор са градовима у унутрашњости Србије.1 Тако су они често као поносници пролазили кроз Пљевља и пљеваљски крај или су, пак, на други начин утицали на привредни живот у пљеваљској обаласти у средњем веку. Треба истаћи да су се неки истакнути појединци из Дробњака временом обогатили тргујући и да су се потом населили у пљеваљском крају. Ту су наставили и даље да се баве кредитним и другим уносним пословима. Један од њих је био Скоровој Вокшић са својим синовима. Његов најстарији син Стјепан помиње се 1477. године као старешина џемата у нахији Милешева. Летње станиште овог катуна било је у Хранчу, данас Ранче, област која се простире између Пљеваља и Пријепоља. У дубровачким изворима помињу се двојица синова Скоровоја Вокшића, што значи да су били добро познати у Дубровнику, а помињу се и као кућне старешине у поменутом катуну. Истакнути трговци из Дробњака почињу да се насељавају и у суседном Пријепољу, једном од транзитних центара у трговачком промету.

Већина тргова и градова који су на српском етничком простору посто-
јали током вишевековне османске владавине представљала је тржишта ло-
калног значаја, где су се продавали вишкови пољопривредних и занатских
производа произведених у самом градском насељу или његовој непосредној
околини, као и тржишта за трговину артиклима који се нису производили
на српском селу, а који су били неопходни за свакодневни живот људи, као
што је со, на пример. У градским насељима широм српског етничког просто-
ра одржаване су недељне пијаце, пазари, као и панађури, велики годишњи
сајмови, који су по датуму одржавања најчешће били везани за датум славе
неког свеца.