Мјесечне Архиве: март 2014
Зорица СТИЈЕПОВИЋ – ИЗБОР КОНЗЕРВАТОРСКИХ МЕТОДА И ЊИХОВИ УТИЦАЈИ НА КРАЈЊИ ИЗГЛЕД МУЗЕЈСКИХ ПРЕДМЕТА ОД ЖЕЉЕЗА
Конзервација, као посебна дисциплина, развила се из потребе очувања музејских предмета. Како музеалије представљају дио културног насљеђа једног друштва, тако је и њихова заштита једна од значајних дјелатности музеја.
Конзервација је веома сложен процес који се базира на сазнањима проистеклим из егзактних наука, као и из практичног искуства конзерватора. Музејски експонати могу бити од разнородног материјала и различитог поријекла. Конзерватору се, као приоритетан задатак, поставља управо та класификација, коју некада није лако извршити. Ова констатација се посебно односи на метале. Племенити метали се много лакше идентификују од мање племенитих метала и легура. Степен и узрочник оштећења такође зависи од врсте и поријекла метала. Тек када су све ове чињенице познате, може се приступити конзервацији предмета.
Радоман Ристо МАНОЈЛОВИЋ – РАДОВИ НА ОБНОВИ МАНАСТИРА ДОВОЉА (Извјештај за 2008. годину)
У сарадњи са Одбором за обнову манастира Довоља, Завичајни музеј је грађевинским радовима током 2008. године започео прву фазу реконструкције манастирских конака. На основу резултата раније спроведених систематских археолошких истраживања у дијелу манастирских конака, током прошле године урађена је сва неопходна пројектна документација за његову реконструкцију. У складу са Законом, пројектна документација је овјерена од стране надлежног Републичког завода за заштиту споменика културе са Цетиња.
Милић Ф. ПЕТРОВИЋ – ДРЖАВНИ РОДОСЛОВ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ/СХС 1918 – 1941. ГОДИНЕ, ПРОСВЕТНИ ПРЕГЛЕД, БЕОГРАД, 2008.
Узвишење науци, добитак Отаџбини, благодат читаоцу, то је овде – усрдно насловом речено – родослов југословенске државе, њене појаве и постојања у времену између Првог и Другог светског рата. Целокупност државе, унутар знатне саставке, правилна двојност размешта и скупно уобличава: по времену као обавезном означењу, и научним приступом догођеним збивањима и заведеним односима; историјска истина неприкосновено да слови, заиста тако високом одликом ове књиге. Милић Ф. Петровић је филозофски гледао јединственим а историографски протумачио спојно разлучним састојство југословенске државе, редоследом сходним њеном постанку по развоју, уређености владавине и спонтано кретане јавне друштвености. Народну заједницу, врховност владара, видове власти, установе по ступњевима надлежности, политичке чиниоце с утицајем на владавину, војно моћство државе, вероисповедне духовности становништва, обрадио је он према створу и изгледу постојећих својстава, сваку посебност до обима потребног поглавља.
Др Марица МАЛОВИЋ-ЂУКИЋ – КОТОРСКА И ДУБРОВАЧКА АРХИВСКА ГРАЂА О ДРОБЊАЦИМА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
У историјској литератури је познато да су Дробњаци учествовали у караванској трговини која је повезивала Дубровник и Котор са градовима у унутрашњости Србије. Тако су они често као поносници пролазили кроз Пљевља и пљеваљски крај или су, пак, на други начин утицали на привредни живот у пљеваљској обаласти у средњем веку. Треба истаћи да су се неки истакнути појединци из Дробњака временом обогатили тргујући и да су се потом населили у пљеваљском крају. Ту су наставили и даље да се баве кредитним и другим уносним пословима. Један од њих је био Скоровој Вокшић са својим синовима. Његов најстарији син Стјепан помиње се 1477. године као старешина џемата у нахији Милешева. Летње станиште овог катуна било је у Хранчу, данас Ранче, област која се простире између Пљеваља и Пријепоља. У дубровачким изворима помињу се двојица синова Скоровоја Вокшића, што значи да су били добро познати у Дубровнику, а помињу се и као кућне старешине у поменутом катуну. Истакнути трговци из Дробњака почињу да се насељавају и у суседном Пријепољу, једном од транзитних центара у трговачком промету.
Доц. др Ема МИЉКОВИЋ-БОЈАНИЋ – КАРАВАН САРАЈ У ПЉЕВЉИМА: ТРГОВАЧКА СТАНИЦА НА ДУБРОВАЧКОМ ДРУМУ
Већина тргова и градова који су на српском етничком простору постојали током вишевековне османске владавине представљала је тржишта локалног значаја, где су се продавали вишкови пољопривредних и занатских производа произведених у самом градском насељу или његовој непосредној околини, као и тржишта за трговину артиклима који се нису производили на српском селу, а који су били неопходни за свакодневни живот људи, као што је со, на пример. У градским насељима широм српског етничког простора одржаване су недељне пијаце, пазари, као и панађури, велики годишњи сајмови, који су по датуму одржавања најчешће били везани за датум славе неког свеца.