Верски односи у српским земљама под османском влашћу представља једну од веома важних историографских тема. Њен значај није одређен важношћу религије, схваћене као начин вршења верских обреда, у срединама у којима су припадници једног, православног народа, освајањем потпали под власт другог, коме званична религија није хришћанство, већ ислам.

Западни део Старе Рашке, тј. данашње територије општина Пљевља, Пријепоље, Прибој и Бијело Поље, Турци Османлије постепено су освајали после пораза херцега Стјепана на Брезници 1463. године. Процес и иначе спорих освајања Османлије су у овом делу наше земље завршили 1465. године падом Пријепоља, Милешева, Пљеваља.

И данас, на стогодишњицу оснивања Српске гимназије у Пљевљима, још увијек треба тражити праве ријечи које треба да искажу њену преважну улогу у културно-просвјетној и националној еманципацији српског народа на широком простору Рашке области.

У историјској науци је мало познато да су Пљевља и знатан део Пљеваљског краја били у саставу Краљевине Србије нешто више од годину дана, и да су Пљевља била седиште Пљеваљског округа Краљевине. Сачувана грађа у Архиву Војноисторијског института и Архиву Србије пружа могућност да се осветли тај недовољно познати период у историји Пљеваља, од ослобођења па до разграничења између Србије и Црне Горе, на основу споразума потписаног у Београду 12. новембра 1913. године.

У вези са темом овог саопштења неопходно је да на самом почетку скренемо пажњу на двије ствари. Прво: документ споменут у наслову овога рада, датиран са 14. јуном 1910. г. тиче се Пљеваљског пашалука, што значи да се односи не само на пљеваљски крај већ и на друге општине са овог подручја. И друго. И поред своје вјерско-националне мотивације и садржинске усмјерености на питања црквеног живота, које никако не желимо потцијенити, он је имао и специфичну политичку позадину.