Послије убиства црногорског књаза у Котору 1860. године. наслиједио га је синовац Никола, који је као млад владар тежио да пошто-пото учврсти што прије власт, јер га је судбина његовог претходника на један начин на то и опомињала. Он је то успјешно и чинио, у почетку уз помоћ оца, а Даниловог брата Мирка, који се такође одликовао бруталношћу, као Данило. Књаз Никола није се од њих много разликовао, мада је био умјешнији и свакако разборитији у својим поступцима, мада, како су га описали савременици, књаз Никола није имао отмену хладнокрвност кнеза Михаила, ни плаховитост свога стрица, није имао ни кукавичлук краља Милана, ни конституционалну превртљивост краља Александра, али је у свему понајвише имао особина наведених.

Ко је био Симон Јоановић? Одговор на ово питање потребно је дати одмах на почетку овог рада да би се јасније схватили циљеви и објашњавање одређених појава и задатака које је он кроз своје мемоаре представио. Симон Јоановић је био вицеконзул Аустро-Угарске у Београду од 1885. до 1897. године. Од 1901. године обављао је дужност цивилног комесара у Пљевљима. Уствари, он је био шеф обавештајне службе Аустро-Угарске за Новопазарски санџак.
Рођен је у Бечу 1868. године. Отац му се звао Харитон Јоановић, а мајка Марија Влаховић, која је била православка. Симон Јоановић је дуго живео
у Београду и Цириху.

Реорганизацијом државне управе од 1865. пљеваљско и колашинско-бјелопољско подручје нашли су се у истој територијално-административној јединици. Наиме, тада је установљен Босански вилајет као јединствена провинција у чији је састав ушла и Херцеговина, али не као ајалет већ као санџак са више каза, као и наново формирани Новопазарски санџак. Сједиште овог санџака било је у Сјеници, а сачињавале су га казе: Нови Пазар, Сјеница, Пљевља (Таслиџа), Нова Варош, Пријепоље, Бијело Поље (Акова), Колашин, Митровица, Беране и Трговиште (Рожаје). Новопазарски санџак ће постојати, као административно-територијална јединица до 1902. године када је коначно расформиран и формиран Сјенички. Од тада ће представљати само историјски појам.

У осмом поглављу своје прве књиге „О рату“, знаменити пруски теоретичар ратне вјештине Карл вон Клаузевиц, државама које дуже времена нису ратовале савјетује да своје официре поред осталог оспособљавају и тако што ће их слати на актуелна ратна попришта широм свијета.

Непријатељство Аустро-Угарске према Црној Гори најављено је прије почетка Великог рата. Аустроугарска војска у јачини од једног батаљона 21. фебруара 1914. напала је црногорску караулу на вису Сјенокос изнад Метаљке и убила 1 војника и 1 мјештанина и запалила караулу. Након овог догађаја аустроугарски командант није нашао за сходно да дође на увиђај.