Проф, др Синиша МИШИЋ – ПОТАРЈЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Како је још Танасије Пејатовић, сада већ давне 1902. године, приметио: долина Таре и њен слив су карстног типа који детерминишу кањони, вртаче, заравни и поља.1 Потарје чини долина реке Таре стиснута између великих планина: Комови, Обзир, Дурмитор, Сињавина и Бјеласица. Тара настаје од Опасанице и Веруше на западној страни Комова, а површина слива износи 1.899 км квадратних.
Др Ружа ЋУК – О ТРГОВЦИМА ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Током последњих неколико деценија главни подстицај за проучавање Полимља у средњем веку долазио је управо из ових крајева – из Пријепоља и Пљеваља. Овде су се, најпре око Симпозијума „Сеоски дани Сретена Вукосављевића“, а потом у организацији Музеја у Пријепољу и Завичајног музеја у Пљевљима готово сваке године одржавали научни скупови који су окупљали истраживаче из разних научних установа из земље и из иностранства.
Др Марица МАЛОВИЋ-ЂУКИЋ – УЛОГА ДРОБЊАКА У ПРИВРЕДНОМ ЖИВОТУ ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА У ПОЗНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ
У позном средњем веку Дробњаци су имали запажену улогу у караванској трговини између приморских центара, Дубровника и Котора с једне и Полимља с друге стране, npe свега као поносници, примићури и крамари. Исто тако, поједини трговци из Дробњака активно су се бавили кредитном трговином у Дубровнику и Котору. У караванској трговини углавном су користили Језерски пут који су добро познавали, јер је пролазио кроз њихову територију (Језера).
Доц. др Ема МИЉКОВИЋ – РАЗВОЈ ГРАДА ОРИЈЕНТАЛНОГ ТИПА У ПОЛИМЉУ И ПОТАРЈУ: ПЉЕВЉА ОД СРЕДЊОВЕКОВНОГ СРПСКОГ ТРГА ДО ОСМАНСКЕ КАСАБЕ
Развој града оријенталног типа започињао је обично две до три деценије по освајању места, у зависности у првом реду од постигнуте сигурности у одбрани од непријатеља и брзини ширења ислама. Развитак османског града на Балкану, представљао је или наставак урбаног развоја затечених вароши, или формирање, на другим местима, нових градова, зависно од новонасталих привредних, комуникационих, стратегијских и других услова.
Др Гордана ТОМОВИЋ – НАХИЈА КАВА (1468/9 – 1477)
Најстарији сачувани турски пописи српских земаља из прве половине XV века, настали одмах по формирању првих енклава под турском влашћу, потом већих географских целина као што су била скопско и босанско крајиште и, најзад, по коначном освајању, бележећи затечену насељеност и становништво открили су обиље топономастичке грађе, међу којом су били називе појединих мањих или већих области, непознатих из других извора.