О настанку манастира Свете Тројице и о његовим оснивачима познати
су различити извори, међу којима су најстарији записи у рукописним цркве-
ним књигама који се јављају од 1537. године, затим два ктиторска натписа на
живопису у призиданој припрати из 1592. године и три сигниране ктиторске
композиције, од којих је једна о оснивању храма у наосу, друга о оснивању
припрате и трећа о секундарном ктитору приложнику, сви настали послед-
ње деценије XVI века. За несагласне податке из натписа и писаних извора,
а нарочито за различиту слику цркве на двема ктиторским композицијама,
понуђена су релативно прихватљива решења, али су и поред тога поједина
питања остала отворена.1 Међу њима се на првом месту поставља питање
да ли је ту постојало старије црквено седиште. На основу познате забране
турских власти да се православни црквени центри могу само обнављати на
старим темељима, а никако подизати нови, претпостављало се да је и црква
Свете Тројице пљеваљске настала на старијој црквеној грађевини.

Под насловом Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Ko-
sovo последње године XIX века у царској дворској штампарији у Бечу штам-
пана је књига малог формата са више карата и скица. У ствари, то је прируч-
ник војне тајне службе, настао на основу рукописног елабората аустријских
агената из 1885/6. године, тајног картирања током 1892. године и рекогносцирања
терена и студије k.u.k. официра у периоду од 1895. до 1897. године.
И формат и садржај књиге прилагођени су намени – да служи као војни бедекер,
путни приручник, а о дуготрајној употреби сведоче допуне из 1900.
и 1909. године са два нова прилога, и убаченим, накнадно штампаним листовима
на неколико места, где је свака промена на терену и уочена погрешка
одмах исправљена, а претходни текст прецртан.

Најстарији сачувани турски пописи српских земаља из прве половине XV века, настали одмах по формирању првих енклава под турском влашћу, потом већих географских целина као што су била скопско и босанско крајиште и, најзад, по коначном освајању, бележећи затечену насељеност и становништво открили су обиље топономастичке грађе, међу којом су били називе појединих мањих или већих области, непознатих из других извора.