Александар ЛОМА – ИЗ ИСТОРИЈЕ ТОПОНОМИЈЕ ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА
У складу са општим знањима о етничкој прошлости овог дела Балкана, у пљеваљском крају, као и уопште на српској територији, ваља рачунати са три главна топонимијска слоја. Основни слој је свугде онај који је настао у језику чијој територији дато подручје припада, у нашем случају – словенски. У односу на њега издваја се један ранији – „под-слој”, или супстрат, и један познији – „при-слој”, или адстрат.
Аника СКОВРАН – ДУХОВНЕ ПОУКЕ И ПОРУКЕ ВИЗАНТИЈЕ
Тежећи да се прилагодим широком садржају наслова научног скупа – Историјски циклуси развитка пљеваљског краја: чиниоци прогреса и регресије, одржаном 18. и 19. новембра 2002. поводом педесет година Завичајног музеја у Пљевљима, сматрала сам прикладним да данас, на прагу трећег миленијума и новог светског поретка, није некорисно поново сагледати неке цивилизацијске токове који су утицали и на развитак српских земаља, па и пљеваљског краја посебно, осврћући се на поуке Византије.
Гордана ТОМОВИЋ – КРИЧАНИ И КРИЧАК
Кричани и Кричак су два сродна међусобно повезана имена једног одређеног настањеног предела из историјске географије средњег Потарја. Њихова дуга и занимљива историја оставила је скромне трагове у писаним изворима, а далеко богатије у народном предању. Због тога су се њима бавили највише етнолози, док су други истраживачи о Кричанима писали махом узгред, или у радовима посвећеним другим племенским скупинама, у првом реду Дробњацима, и Матаругама.
Ђорђије ЈОКСИМОВИЋ – СКУП СРПСКИХ КНЕЗОВА У ПЉЕВЉИМА 22. ЈАНУАРА 1964. ГОДИНЕ
Крајем седамнаестог века Турска је била на врхунцу војне и политичке моћи. Претеране репресалије бечког двора изазвале су у Мађарској нови устанак који је предводио Текели. Текели је затражио помоћ Турака.
Велики везир Кара Мустафа Ћуприлић 1683. са великом војском од 230.000 људи кренуо је на Беч. Опсада Беча трајала је два месеца.
Др Драгана КУЈОВИЋ – СЕГМЕНТ КУЛТУРНЕ ПРОШЛОСТИ ПЉЕВАЉА: АКТИВНОСТ И ЗНАЧАЈ ТЗВ. ,,ТУРСКИХ ШКОЛА”
Прве школске установе у исламском друштву биле су џамије у којима су учитељи давали упутства која су се углавном односила на Кур’ан и хадис. Ови учитељи били су, заправо, тумачи Кур’ана (qurra’). Џамије су биле и својеврсне библиотеке, мада ће у наредним периодима јавне библиотеке и књижаре све више постајати посебна врста образовних центара у којима су похрањиване, преписиване и продаване књиге.