Предмет ономастичких истраживања у овом раду била су имена оријенталног поријекла, преузета из арапског, турског и персијског језика, потпуно прилагођена фонетском систему, морфолошким, односно творбеним моделима нашег језика. Међу ова имена прибројана су и она која својом формом и гласовним склопом само подсјећају на имена оријенталног поријекла, али су, заправо без етимона или је он у најмању руку сасвим нејасан. У ову групу неологизама, сматрали смо, спадају и имена која су у највећем броју случајева настала на исти или сличан начин и коинцидирају са именима европског, односно неоријенталног поријекла и код њих се, може се рећи, десила накнадна етимологизација.

Писана ријеч у арапско-исламском и касније у османском друштву његована је као израз специфичног културног и естетског стандарда, прије свега с потребом прецизног биљежења и тумачења вјерске традиције, писања филолошких и етичких расправа или најразличитијих антологија с циљем општеобразовне едукације читалаца, сводећи се врло често на приређивање традиционалног материјала уз чврсти ослон на пређашња достигнућа. У исламској умјетности калиграфски обликовано писмо и украшавање књига представљају веома присутан умјетнички израз. Фигурална иконографија других религија замијењена је побожним натписима у функцији симболичног афирмисања вјере, врло често, због обиља украса, тешко читљивим.

Културно-просвјетно потпорно друшто Гајрет формирано је у Сарајеву
на оснивачкој скупштини одржаној 20.02.1903. године и за првог предсједника
Друштва изабран је Сафвет-бег Башагић. Друшво је основано прије свега
да помаже сиромашним ученицима на школовању у средњим и вишим школама.
Будући да је стицање савременог европског образовања и прихватање
одређене друштвено-политичке реалности постало императив нових прили-
ка и времена у којима се нашло исламско становништо у Босни и Херцеговини,
оснивање оваквог друштва које би било центар културног окупљања
овог становништва представљало је неминовност.

Прве школске установе у исламском друштву биле су џамије у којима су учитељи давали упутства која су се углавном односила на Кур’ан и хадис. Ови учитељи били су, заправо, тумачи Кур’ана (qurra’). Џамије су биле и својеврсне библиотеке, мада ће у наредним периодима јавне библиотеке и књижаре све више постајати посебна врста образовних центара у којима су похрањиване, преписиване и продаване књиге.