АПСТРАКТ: У овом раду приказане су могућности коришћења османских пописних књига дефтера као извора за историјску демографију. Иако настали првенствено из фискалних разлога, османске пописне књиге – дефтери представљају незаобилазно полазиште када су у питању проучавања из историјске демографије, нарочита периода од 15-18. века. Иако не увек адекватни за питања која задаје историјска демографија, проучавањем османских пописних књига, уколико се користе одређени методолошки императиви који су наглашени у раду, представљају изврсну стартну тачку за овакву врсту истраживања, не само за класични период Османског царства, већ и за последње деценије постојања независне српске и босанске државе.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Историјска демографија, Османске пописне књиге, Класичан период царства, Деспотовина Србија, Краљевина Босна

Први контакти Европе и ислама сежу у далеку прошлост, у VII век, када
Арабљани након освајачких успехау Малој Азији, покушавају да заузму Ца-
риград (674-678), док прва муслиманска држава на европском тлу настаје
у VIII веку, када су здружено арапско-берберске снаге из северне Африке
освојиле тло Шпаније, дарујући име мореузу који су прешли – Гибралтар,
по војсковођи који је предводио поход. Исламско друштво оставило је тра-
га не само у историји оних европских области које су биле саставни део
Омејадског емирата (Шпанија), односно Абасидског и Фатимидског кали-
фата (Сицилија), већ и јужних и централних области данашње Француске.
Процес реконкеисте који јача са првим деценијама XIII века и ставља тач-
ку на арапско-муслиманску доминацију над овим областима, подразумевао
је не само поновно освајањс територија, већ и брисање свих друштвених,
цивилизацијских и културних норми изграђиваних у Калифату. Упоредо са
тим таквим историјским следом на западу, почетком XIV века, на истоку
почиње успон нове силе, која ће у последњим деценијама тог столећа снаж-
но закорачити на тло југоистичне Европе. У свом продору у јутоисточну Ев-
ропу. Османлије доносе не само ново државно уређење, већ и крупне про-
мене у друштвеним и конфесионалним односима.

Период омеђен османским заузимањем српских земаља с једне и Првим
српским устанком с друге стране замишљене историјске праве представља
још увек један од најслабије истражених периода српске националне исто-
рије. Узроци таквог стања не само у српској, већ у читавој јужнословенској
историографији могу се објаснити најмање двема групама разлога:
– неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања
(османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Ан-
кари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе
за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка
материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и
– недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање
османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли при-
ступити овом послу.

Већина тргова и градова који су на српском етничком простору посто-
јали током вишевековне османске владавине представљала је тржишта ло-
калног значаја, где су се продавали вишкови пољопривредних и занатских
производа произведених у самом градском насељу или његовој непосредној
околини, као и тржишта за трговину артиклима који се нису производили
на српском селу, а који су били неопходни за свакодневни живот људи, као
што је со, на пример. У градским насељима широм српског етничког просто-
ра одржаване су недељне пијаце, пазари, као и панађури, велики годишњи
сајмови, који су по датуму одржавања најчешће били везани за датум славе
неког свеца.