Младотурска револуција која је почела 20. јуна (3. јула по новом кал.) 1908. године, отворила је нова питања пред великим силама и балканским државицама. Турска је покушала револуцијом да преуреди саму себе и тако учини излишним програм реформи поробљених земаља у њеном саставу као и посредовање са стране. Постављало се питање шта ће велике силе сматрати политички важним у младотурским тежњама и шта ће све предузети према промијењеним приликама у европској Турској. Србија, Црна Гора и Грчка имале су према томе став ишчекивања, а Бугарска је припремала проглас независности. Осим Аустро-Угарске, све друге велике силе биле су мање више изненађене преокретом и брзим развојем прилика и извјесно вријеме биле су само проматрачи.

Послије убиства црногорског књаза у Котору 1860. године. наслиједио га је синовац Никола, који је као млад владар тежио да пошто-пото учврсти што прије власт, јер га је судбина његовог претходника на један начин на то и опомињала. Он је то успјешно и чинио, у почетку уз помоћ оца, а Даниловог брата Мирка, који се такође одликовао бруталношћу, као Данило. Књаз Никола није се од њих много разликовао, мада је био умјешнији и свакако разборитији у својим поступцима, мада, како су га описали савременици, књаз Никола није имао отмену хладнокрвност кнеза Михаила, ни плаховитост свога стрица, није имао ни кукавичлук краља Милана, ни конституционалну превртљивост краља Александра, али је у свему понајвише имао особина наведених.

Пред крај живота, сад већ почивши Вуксан Јованов Мрдак из Барица, објавио је књигу под насловом: „Записи једног патриоте“, Подгорица, 1998, 349 страна.

Вуксан Мрдак је, иначе, пријератни студент београдског универзитета и правник чија је судбина била скопчана са временом Другог свјетског рата, углавном у завичају и широј околини: пљеваљском, бјелопољском, мојковачком и колашинском крају.

Књига је дио аутобиографског рукописа, написаног у „сврху комуникације“ са његовим будућим потомцима. Идеја да један дио тих записа издвоји и публикује, како је наглашено у уводном дијелу књиге, настала је зато што „савремени актери политичке сцене у Црној Гори не само да не раде на помирењу нације, већ инсистирају на националном раздору који су у II свјетском рату направили комунисти“. Сазнање да ће се, захваљујући актуелној политици, „наш Српски народ и даље дијелити“, није га оставило на миру, тим прије, како сам каже, што је био свјестан да „исту неминовно води у грађански рат“.

Пљеваљски крај, односно Рашка област, био је према аустроугарским плановима продора на исток, сљедећа област коју треба освојити на том њеном стратешком војном и политичком путу. Из тих разлога, Аустро-Угарска се оштро супротставила предлогу Русије да се ова област подијели између Србије и Црне Горе.

Средње Полимље и Потарје, односно жупне долине Лима са притоком Љубовиђом и дио долине Таре, од давнина су привлачиле људе на насељавање. Послије доласка Словена и формирања првих ранофеудалних држава, ова регија имала је значајну улогу, а највећи процват је доживјела у доба Немањића у ХIII вијеку, када су рудник и насеље Брсково доживјели „неслућен економски просперитет‘.