Црква је представљала важан чинилац у друштвеном и политичком раз-
витку Полимља и Потарја. Она је скоро хиљаду година, све до XIX вијека,
била готово једини носилац и представник просвете, па је поставила и све
главне основе за културни прогрес. Многи њени представници у прошлости
су показали дипломатске способности у политичким и државним послови-
ма, као и велико родољубље. Њиховаје заслуга што је снажно изграђена, раз-
вијена и очувана национална свијест, и под њиховим одлучујућим утицајем
се водила вишевјековна борба за слободу и уједињење.

Када је 1918. створено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца натерито-
рији бивше Краљевине Црне Горе било је 10 округа, међу којима и Округ
пљеваљски, 167 општина и 431.256. становника. Округ пљеваљски сачиња-
вала су два среза: Пљеваљски и Бољанићки.
Указом регента Александра од 30. јуна 1919.’ ријешено је да се Устав
Краљевине Србије од 5. јула 1903. заједно са свим законима Србије проши-
ри и на 16. округа у новоослобођеним крајевима, међу којима и на Округ
пљеваљски. Овим законским актом су Пљевља и сва друга мјеста у Рашкој
области, на Косову и Метохији и у Македонији сврстана у исто подручје
– Јужну Србију, како су тада називани ови крајеви.

Црна Гора сигурно није никад имала занимљивијег, контроверзнијег и
невјернијег странога госта на своме тлу од Енглескиње Мери Едит Дарам
(Магу Edith Durham), коју је почетком XX вијека десет година примала и
испраћала као свога драгога посјетиоца и на коју је већ од другог доласка
гледала као на свога пријатеља и сарадника у односима с Турцима и Арна-
утима током те цијеле деценије. Жена која је иза себе оставила седам обим-
них књига – а уз то и толико чланака у енглеској штампи, да би чинили још
једну такву књигу – све о Србима и оним српским сусједима који су им би-
ли вјековни љути непријатељи – о Албанцима, Турцима, Аустријанцима и
др., играла је важну улогу у међународним пословима Црне Горе и Европе,
као и сусједа Црне Горе. А наши историчари нису ништа знали о њој прије
објављивања мога превода њене прве књиге и моје обимније студије о њој
у „Поговору“ уз тај превод прије десет година. Неки наши познати истори-
чари били су обавезни, и били у прилици да се упознају с њеним радом, али
су то помало надобудно игнорисали, док су је неки наши сусједи у заносу
приказивали као непобитног свједока против српских актера у историји тог
доба.

Конзервација, као посебна дисциплина, развила се из потребе очувања
музејских предмета. Како музеалије представљају дио културног насљеђа
једног друштва, тако је и њихова заштита једна од значајних дјелатности
музеја.
Конзервација је веома сложен процес који се базира на сазнањима про-
истеклим из егзактних наука, као и из практиног искуства конзерватора.
Музејски експонати могу бити од разнородног материјала и различитог по-
ријекла. Конзерватору се, као приоритетан задатак, поставља управо та кла-
сификација, коју некада није лако извршити. Ова констатација се посебно
односи на метале. Племенити метали се много лакше идентификују од мање
племенитих метала и легура. Степен и узрочник оштећења такође зависи од
врсте и поријекла метала. Тек када су све
приступити конзервацији предмета.

У сарадњи са Одбором за обнову манастира Довоља, Завичајни музеј је
грађевинским радовима током 2008. године започео прву фазу реконструк-
ције манастирских конака. На основу резултата раније спроведених систе-
матских археолошких истраживања у дијелу манастирских конака, током
прошле године урађена је сва неопходна пројектна документација за његову
реконструкцију. У складу са Законом, пројектна документација је овјерена
од стране надлежног Републичког завода за заштиту споменика културе са
Цетиња.