Црква је представљала важан чинилац у друштвеном и политичком развитку Полимља и Потарја. Она је скоро хиљаду година, све до XIX вијека, била готово једини носилац и представник просвете, па је поставила и све главне основе за културни прогрес. Многи њени представници у прошлости су показали дипломатске способности у политичким и државним пословима, као и велико родољубље. Њихова је заслуга што је снажно изграђена, развијена и очувана национална свијест, и под њиховим одлучујућим утицајем се водила вишевјековна борба за слободу и уједињење.

Када је 1918. створено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца на територији бивше Краљевине Црне Горе било је 10 округа, међу којима и Округ пљеваљски, 167 општина и 431.256. становника. Округ пљеваљски сачињавала су два среза: Пљеваљски и Бољанићки. Указом регента Александра од 30. јуна 1919. ријешено је да се Устав Краљевине Србије од 5. јула 1903. заједно са свим законима Србије прошири и на 16 округа у новоослобођеним крајевима, међу којима и на Округ пљеваљски. Овим законским актом су Пљевља и сва друга мјеста у Рашкој области, на Косову и Метохији и у Македонији сврстана у исто подручје – Јужну Србију, како су тада називани ови крајеви.

Црна Гора сигурно није никад имала занимљивијег, контроверзнијег и невјернијег странога госта на своме тлу од Енглескиње Мери Едит Дарам (Магу Edith Durham), коју је почетком XX вијека десет година примала и испраћала као свога драгога посјетиоца и на коју је већ од другог доласка гледала као на свога пријатеља и сарадника у односима с Турцима и Арнаутима током те цијеле деценије. Жена која је иза себе оставила седам обимних књига – а уз то и толико чланака у енглеској штампи, да би чинили још једну такву књигу – све о Србима и оним српским сусједима који су им били вјековни љути непријатељи – о Албанцима, Турцима, Аустријанцима и др, играла је важну улогу у међународним пословима Црне Горе и Европе, као и сусједа Црне Горе. А наши историчари нису ништа знали о њој прије објављивања мога превода њене прве књиге и моје обимније студије о њој у „Поговору“ уз тај превод прије десет година. Неки наши познати историчари били су обавезни, и били у прилици да се упознају с њеним радом, али су то помало надобудно игнорисали, док су је неки наши сусједи у заносу приказивали као непобитног свједока против српских актера у историји тог доба.

Конзервација, као посебна дисциплина, развила се из потребе очувања музејских предмета. Како музеалије представљају дио културног насљеђа једног друштва, тако је и њихова заштита једна од значајних дјелатности музеја.

Конзервација је веома сложен процес који се базира на сазнањима проистеклим из егзактних наука, као и из практичног искуства конзерватора. Музејски експонати могу бити од разнородног материјала и различитог поријекла. Конзерватору се, као приоритетан задатак, поставља управо та класификација, коју некада није лако извршити. Ова констатација се посебно односи на метале. Племенити метали се много лакше идентификују од мање племенитих метала и легура. Степен и узрочник оштећења такође зависи од врсте и поријекла метала. Тек када су све ове чињенице познате, може се приступити конзервацији предмета.

У сарадњи са Одбором за обнову манастира Довоља, Завичајни музеј је грађевинским радовима током 2008. године започео прву фазу реконструкције манастирских конака. На основу резултата раније спроведених систематских археолошких истраживања у дијелу манастирских конака, током прошле године урађена је сва неопходна пројектна документација за његову реконструкцију. У складу са Законом, пројектна документација је овјерена од стране надлежног Републичког завода за заштиту споменика културе са Цетиња.