Архива Ознака: Пљеваљски крај
ГЛАСНИК БР. 14
ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА БР. 14 ТЕМА БРОЈА ПРОСВЈЕТНИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ ПОТАРЈА И ПОЛИМЉА (поводом 200-годишњице рођења П. П. Његоша) Милић Ф. Петровић (Архив Југославије, Београд) ЊЕГОШЕВО ВРЕМЕ И ПЉЕВЉА Др Жарко Лековић (Историјски институт, Подгорица) ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ И СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА (Просвјетна и културна слика) Проф. […]
ГЛАСНИК БР. 15
ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА БР. 15 ТЕМА БРОЈА СРЕДЊЕ ПОТАРЈЕ И ПОЛИМЉЕ У ВРТЛОГУ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (Демографски, материјални и културни губици у ратовима 19-20. вијека) Проф. др Милан Мијалковски (Београд) АТЕНТАТ У САРАЈЕВУ 1914. ГОДИНЕ У ФОКУСУ АУСТРИЈСКЕ И СРПСКЕ ШПИЈУНАЖЕ Др Жарко Лековић (Историјски институт, Подгорица) ЦРНОГОРСКО-СРБИЈАНСКА […]
Др Недељко РАДОСАВЉЕВИЋ – НЕКОЛИКО ИЗВОРА О ПЉЕВАЉСКОМ КРАЈУ И ХЕРЦЕГОВАЧКОЈ МИТРОПОЛИЈИ ПОД ДУХОВНОМ ВЛАШЋУ ВАСЕЉЕНСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (1766 – 1878) (методолошки приступ њиховој анализи)
Од укидања Пећке патријаршије 1766, до Берлинског конгреса 1878, чије одлуке су донеле значајне геополитичке промене на Балканском полуострву, Пљевља и пљеваљски крај су, после Мостара, били међу најзначајнијим деловима Херцеговачке митрополије. То потврђује како активан духовни живот манастира Свете Тројице, тако и постојање већег броја цркава и манастира на подручју Пљеваља и околине.
Др Ема МИЉКОВИЋ – ПЉЕВЉА И ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ КАО ИСТРАЖИВАЧКА ТЕМА ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ОСМАНИСТИКЕ
Период омеђен османским заузимањем српских земаља с једне и Првим српским устанком с друге стране замишљене историјске праве представља још увек један од најслабије истражених периода српске националне историје. Узроци таквог стања не само у српској, већ у читавој јужнословенској историографији могу се објаснити најмање двема групама разлога:
– неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања (османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Анкари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и
– недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли приступити овом послу.
Др Драгана КУЈОВИЋ – РАДОВИ АУТОРА И ПРЕПИСИВАЧА НА ОРИЈЕНТАЛНИМ ЈЕЗИЦИМА ИЗ ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА
Писана ријеч у арапско-исламском и касније у османском друштву његована је као израз специфичног културног и естетског стандарда, прије свега с потребом прецизног биљежења и тумачења вјерске традиције, писања филолошких и етичких расправа или најразличитијих антологија с циљем општеобразовне едукације читалаца, сводећи се врло често на приређивање традиционалног материјала уз чврсти ослон на пређашња достигнућа. У исламској умјетности калиграфски обликовано писмо и украшавање књига представљају веома присутан умјетнички израз. Фигурална иконографија других религија замијењена је побожним натписима у функцији симболичног афирмисања вјере, врло често, због обиља украса, тешко читљивим.