Гробови су одувек били предмет посебне пажње и пијетета. Прва
дужност наследника и чланова једне заједнице била је да обележе гроб
претка. Дешавало се, наравно, и да појединци подижу себи гробницу и
надгробни споменик још за живота. Потреба да се гроб обележи надгробним
спомеником начињеним од трајне грађе, као и да се споменик обележи
ликовним и писаним знацима који су носили одређену поруку, настали су из
природне жеље људи да њиховом физичком смрћу не нестане сваки траг о
њима и да далека поколења памте њихово постојање.
У тумачењу идеје о обележавању гроба каменом проучаваоци су
изнели различита мишљења. С једне стране стоји рационалистичко
мишљење по коме насипање хумке од земље и камена над покојником има
за циљ да тело покојника заш тити од напада животињ а, да процес
распадања уклони од погледа чланова заједнице којој је покојник припадао,
као и да тело покојника и његов гроб заштити од пљачке. С друге стране
постоји и религиозно тумачење надгробног камена укорењено код многих
народа, по коме се душа покојника или чак живог човека може склонити v
камен, па је задатак надгробног камена да у себе прими покојникову душу.“
Венац од камена је некада имао функцију омеђавања посвећеног простора
око гроба, док су речни белуци сматрани за персонификације душа покојника.

Прве вести о Пљевљима (Брезници) и још неким местима у Полимљу,
засноване на дубровачкој архивској грађи, донео је Константин Јиречек
пишући о трговачким путевима и рудницима далеке 1879. године.1 Пре више
од пола века нове и драгоцене податке о насељима у Полимљу саопштио је
Михаило Динић у студији о дубровачкој караванској трговини и у расправи
о земљама херцега од Светога Саве.2 Последњих деценија насеља у Полим-
љу често су била предмет интересовања наших истраживача. Пљевља, али
и друге тргове и караванске станице у Полимљу обрадили су у посебним
студијама Богумил Храбак,3 Сима Ћирковић.4 и Ружа Ћук.5 Поред тога, о
неким насељима у Полимљу било је речи како у прилозима о Полимљу,6
тако и у монографијама које се баве проучавањем неких других, ширих
тема.7
У овом раду приказаћемо на основу грађе из Дубровачког архива
Пљевља и места у пљеваљском крају – Буковицу, Брезу, Равно, Козник,
Козицу и Кукањ – и то од њиховог првог помена у дубровачким докумен-
тима до пада под турску власт.

Брезница је била област у средњем току реке Ћехотине у коју су
залазили с робом дубровачки трговци од краја XIII века, а у XIV и XV веку
пословали су у трговачком насељу Брезници, потоњим Пљевљима. Ту су у
XV веку подигнути утврђени градови Кукањ и Раван, постојала је турска
нахија Брезница и на реци Брезници био је знаменити манастир Св. Тројице.
Име области је нестало, насеље Брезница прерасло је у град Пљевља,
манастир Св. Тројице се не назива више Врхубрезница, једино се и данас
именом Брезница назива речица кратког тока, која извире северно од
Пљеваља и после 3,5 километра улива се у Ћехотину. А управо су по њој
названи истоимена област, значајно трговачко насеље и велики манастир.
Премда је у жижи светског и домаћег научног интересовања више од
једног века било римско насеље код Пљеваља у селу Комини, загонетни
муниципијум S, ни истраживачи средњовековне историје нису занемарили овај
крај. Сачувани су разноврсни извори – западни, латински, првенствено
дубровачки, српски и турски – који обилују подацима за политичку, културну и
привредну историју пљеваљског краја, што је омогућило да се разјасне општи
токови историје друштва у том подручју како у већим делима, тако и у посебним
студијама.1 Следећи добри узор Пријепоља, где су научни скупови преточени

За ову прилику, утврђене градове, трагове утврђења и градине пљеваљског краја, према времену настанка, и условно типолошки, разврстали смо у пет група, од којих пету – у две подгрупе.

У прву групу спадали би већи и значајнији утврђени градови чија је важност потврђена помињањима у историјским изворима, и чија је убикација на терену посве поуздана. Овој групи припадали би градови
Кукањ и Козник. Оба града већ смо детаљније писали на другом месту,- а и подаци о њима више или мање добро су познати, па ћемо овде изнети само основне и неопходне податке, као и нека нова запажања у вези са градом Кукњем.

Кукањ (Сл. 1), у изворима добро документовану летњу резиденцију Косача, помиње Сандаљ Хранић 27. децембра 1423. године, када је & к^клн^ издао једну повељу Дубровчанима; 12. маја 1429. године примио је под кхкднкм древске царине. Град се помиње у обе познате повеље које је арагонско-сицилијански краљ Алфонс V (1416-1458) издао Стефану Вукчићу Косачи, 1444. и 1454. године, као и у повељи Фридриха III Хабзбуршког (1440-1493) из 1448. године.

У свом продору на североисток балканског полуострва Османлије су
у периоду 1465-1470. године од херцега Стефана и његових синова
одузимале земље и градове, које су све ушле у састав једног вилајета, а који
је најпре био припојен босанском санџаку. Почетком 1470. године од освојене
територије у Херцеговини основан је посебан херцеговачки санџак,
односно вилајет, како се наводи у изворима османске провенијенције.1
Све до 1572. године седиште овог санџака налазило се у Фочи, када је
премештено у Пљевља, где је остало до 1833. године, што указује на велики
значај Пљеваља као трговачког и административног центра током
дуготрајне владавине Османлија на овом подручју.2
Како су Османлије у свим новоосвојеним областима одмах уводиле
тимарски систем, који је био основ за функционисање државе, и новоосвојене
области у Херцеговини су у периоду од 1465. до 1468. године биле
издељене на тимаре, зеамете и хасове, који су додељени припадницима
војног слоја – аскера. За српски народ у читавој Херцеговини, на широком
простору од дубровачке границе до Горње Неретве, Устиколине, Пљеваља
и Лима, започео је нови начин живота, регулисан по нормама
централизоване војничке државе, какво је било Османско царство у другој
половини XV века. Нови владари на Балкану донели су са собом и нови
управно-административни и војни поредак, што је свакако проузроковало
и промене у дотадашњој организацији феудалног уређења, тј. односа на
земљи. Турци су дошли у наше крајеве с намером да ту дуго господаре и
читав систем управе почивао је на тој основној максими – што лакше и што
дуже владати освојеним подручјима. Османски феудализам се разликовао