Архива Ознака: Потарје

Др Синиша МИШИЋ – ПОЛИМЉЕ И ПОТАРЈЕ У ПУТОПИСИМА XVI И XVII ВЕКА

На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци, упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама извора. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путописа. Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лични став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију. Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њиховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом нема историјске истине. Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Мр Жарко ЛЕКОВИЋ – МАНАСТИР ДОБРИЛОВИНА И ЊЕГОВА УЛОГА У ПОЛИМЉУ И ПОТАРЈУ

Црква је представљала важан чинилац у друштвеном и политичком развитку Полимља и Потарја. Она је скоро хиљаду година, све до XIX вијека, била готово једини носилац и представник просвете, па је поставила и све главне основе за културни прогрес. Многи њени представници у прошлости су показали дипломатске способности у политичким и државним пословима, као и велико родољубље. Њихова је заслуга што је снажно изграђена, развијена и очувана национална свијест, и под њиховим одлучујућим утицајем се водила вишевјековна борба за слободу и уједињење.

Салих СЕЛИМОВИЋ – ГАСТОН ГРАВЈЕ О ПОТАРЈУ И ПОЛИМЉУ

Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара, географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју. Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао „копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка област је и данас „живи мост“ између централне Србије и Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије.

Проф, др Синиша МИШИЋ – ПОТАРЈЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Како је још Танасије Пејатовић, сада већ давне 1902. године, приметио: долина Таре и њен слив су карстног типа који детерминишу кањони, вртаче, заравни и поља.1 Потарје чини долина реке Таре стиснута између великих планина: Комови, Обзир, Дурмитор, Сињавина и Бјеласица. Тара настаје од Опасанице и Веруше на западној страни Комова, а површина слива износи 1.899 км квадратних.

Др Славенко ТЕРЗИЋ – АУСТРОУГАРСКА ИСТРАЖИВАЊА СРЕДЊЕГ ПОЛИМЉА И ПОТАРЈА (1878 – 1908 )

Говорити о аустроугарским истраживањима Средњег Полимља и Потарја значи говорити о томе како једна организована држава, велика сила, ради на проучавању земаља према којима има недвосмислене политичке претензије. Она прво жели да крајње систематично проучи те области, а затим, да на основу тих резултата, гради своју политичку стратегију и, по могућности, мења политички и културни идентитет у правцу који ће одговарати њеним дугорочним стратегијским интересима.