У овом раду о установи кнеза и примићура у турско доба настојао сам да обухватим вријеме када она настаје као установа и да објасним који су разлози довели до њеног успостављања, такође и да изнесем разлоге због којих се ова установа сачувала и након освајања некадашњег Душановог царства од стране Турака. Установа кнеза и примићура је егзистирала кроз све вријеме турске владавине на тим просторима, али је њена улога значајна негдје до средине XVII вијека, дакле, до успостављања османског феудалног система, када она губи своју дотадашњу улогу и значај. Овај рад не би имао садржајну цјеловитост ако би се изоставило казивање о улози и дужностима кнеза 5′ феудално доба прије турских освајања, тако да осврт на овај период представља увод у насловљену тему.

Један уговор из которског архива говори о тројици поносника из Дробњака (Ђуро Ратковић, Ненад Петковић и Радујко Вукчић) који су се обавезали 7. јуна 1451. Јакову Августинову, млетачком трговцу из Котора, да пођу у Пријепоље и ту да натоваре 120 коња олова и да их довезу у Котор о свом трошку. Јаков се обавезао да им превоз плати сољу, то јест да им да онолико соли колико је тешко олово. Осим тога, требало је да им да по један грош за сваку стотину фунти олова. То је нека врста напојнице која се називала примићурина. Она се ретко помиње у документима под називом примићурина, али се увек наводи да је то било према обичају. Међутим, у једном дубровачком документу изричито је наведено да је то примићурина и да је износила углавном један грош по товару према обичају, некада је то било и другачије. Примићурина се ретко јавља под тим називом и у дубровачкој архивској грађи, али индиректни подаци указују на њу и припадала је примићуру по коме је и име добила. Истина, овде се плаћање примићурине помиње на посредан начин и износила је један грош по центенару олова. Милош Благојевић установио је да је примићурина износила 2% од вредности робе која се преносила.