Архива Ознака: Аустро-Угарска

Мр Вукић ИЛИНЧИЋ – ТАЈНИ УГОВОР ЦРНЕ ГОРЕ, СРБИЈЕ И ТУРСКЕ У ВЕЗИ СА АНЕКСИЈОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ПО ПИТАЊУ РАШКЕ ОБЛАСТИ (САНЏАКА) 1908. ГОДИНЕ

Младотурска револуција која је почела 20. јуна (3. јула по новом кал.)
1908. године, отворила је нова питања пред великим силама и балканским
државицама. Турска је покушапа револуцијом да преуреди саму себе и тако
учини излишним програм реформи поробљених земаља у њеном саставу
као и посредовање са стране. Постављало се питање шта ће велике силе
сматрати политички важним у младотурским тежњама и шта ће све предузе-
ти према промијењеним приликама у европској Турској. Србија, Црна Гора
и Грчка имале су према томе став ишчекивања, а Бугарска је припремала
проглас независности. Осим Аустро-Угарске, све друге велике силе биле
су мањевише изненађене преокретом и брзим развојем прилика и извјесно
вријеме биле су само проматрачи.

Салих СЕЛИМОВИЋ – ГАСТОН ГРАВЈЕ О ПОТАРЈУ И ПОЛИМЉУ

Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања
многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара,
географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о
ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности
јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку
Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а
посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре
и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским
манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска
тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на
Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и
Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био
ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског
народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју.
Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао
„копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка
област је и данас „живи мост“ између централне
и Херцеговине и Косова и Метохије.

Мр Вукић ИЛИНЧИЋ – ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ НА ПУТУ АУСТРОУГАРСКОГ ПРОДОРА НА ИСТОК ЗА ВРИЈЕМЕ АНЕКСИОНЕ КРИЗЕ

Пљеваљски крај, односно Рашка област, био је према аустроугарским плановима продора на исток, сљедећа област коју треба освојити на том њеном стратешком војном и политичком путу. Из тих разлога, Аустро-Угарска се оштро супротставила предлогу Русије да се ова област подијели између Србије и Црне Горе.

Салих СЕЛИМОВИЋ – ПОЛИТИКА АУСТРО–УГАРСКЕ ПРЕМА РАШКОЈ ОБЛАСТИ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА 1878. (СЈЕНИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА)

Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину по одлуци Берлинског конгреса 1878. године, тачка XXV уговора. То је била одлука тзв. концерна европских сила. Тако је К. und К. Монархија у име тадашње међународне заједнице (Рајхшатски договор са Русијом из 1876. године и снажна подршка Немачке и Велике Британије) успела да спречи нужно и нормално, историјски потпуно оправдано уједињење српских историјских и етничких земаља које су поново остале изван граница Србије и Црне Горе.

Др Сенка БАБОВИЋ-РАСПОПОВИЋ – ПЉЕВЉА У ДОДИРУ С ПОЛИТИКОМ ,,ИНТЕГРАЛНОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА”

Конституисањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца децембра
1918. остварен је нови државни оквир југословенских народа, који су у
претходном периоду развоја остварили различите степене државно-правног
организовања. За разлику од Срба, који су стварање заједничке државе
у већем дијелу дочекали организовани у двије сопствене националне државе
– Србију и Црну Гору, Хрвати и Словенци су изашли из састава
аустроугарске монархије с изразитом тенденцијом њихових политичких
елита да тек створену државу примјере потребама сопственог и пуног
националног организовања. Различите позиције Срба, Хрвата и Словенаца
остварене у претходној етапи историјског развоја имале су за посљедицу и
велики раскорак у дефинисању њихових потреба и циљева у новој држави.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у процесу чвршћег повезивања
свог државног ткива, од самог почетка је носила тенденцију постепеног
стапања обједињених народа у један национални организам, састављен од
три племена (један троплемени народ). Међутим, због разлика у историјском
насљеђу и различито дефинисаних националних интереса, према
новој државној заједници различито су се односили народи који су ушли у
њен састав. С једне стране она је доживљавана као „запрека” на путу прије
свега хрватском националном пробоју. Истовремено, после вишевјековне
политичке раздробљености и посртаја узрокованих доминацијом два
велика царства – Аустро-Угарске и Турске српски народ се нашао обједињен
у једној држави, која је за њега представљала реализацију култног
завјета о ослобођењу и уједињењу.2 Завјет ослобођења и уједињења