Пред крај живота, сад већ почивши Вуксан Јованов Мрдак из Барица, објавио је књигу под насловом: „Записи једног патриоте“, Подгорица, 1998, 349 страна.

Вуксан Мрдак је, иначе, пријератни студент београдског универзитета и правник чија је судбина била скопчана са временом Другог свјетског рата, углавном у завичају и широј околини: пљеваљском, бјелопољском, мојковачком и колашинском крају.

Књига је дио аутобиографског рукописа, написаног у „сврху комуникације“ са његовим будућим потомцима. Идеја да један дио тих записа издвоји и публикује, како је наглашено у уводном дијелу књиге, настала је зато што „савремени актери политичке сцене у Црној Гори не само да не раде на помирењу нације, већ инсистирају на националном раздору који су у II свјетском рату направили комунисти“. Сазнање да ће се, захваљујући актуелној политици, „наш Српски народ и даље дијелити“, није га оставило на миру, тим прије, како сам каже, што је био свјестан да „исту неминовно води у грађански рат“.

Црква је представљала важан чинилац у друштвеном и политичком развитку Полимља и Потарја. Она је скоро хиљаду година, све до XIX вијека, била готово једини носилац и представник просвете, па је поставила и све главне основе за културни прогрес. Многи њени представници у прошлости су показали дипломатске способности у политичким и државним пословима, као и велико родољубље. Њихова је заслуга што је снажно изграђена, развијена и очувана национална свијест, и под њиховим одлучујућим утицајем се водила вишевјековна борба за слободу и уједињење.

Када је 1918. створено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца на територији бивше Краљевине Црне Горе било је 10 округа, међу којима и Округ пљеваљски, 167 општина и 431.256. становника. Округ пљеваљски сачињавала су два среза: Пљеваљски и Бољанићки. Указом регента Александра од 30. јуна 1919. ријешено је да се Устав Краљевине Србије од 5. јула 1903. заједно са свим законима Србије прошири и на 16 округа у новоослобођеним крајевима, међу којима и на Округ пљеваљски. Овим законским актом су Пљевља и сва друга мјеста у Рашкој области, на Косову и Метохији и у Македонији сврстана у исто подручје – Јужну Србију, како су тада називани ови крајеви.

Црна Гора сигурно није никад имала занимљивијег, контроверзнијег и невјернијег странога госта на своме тлу од Енглескиње Мери Едит Дарам (Магу Edith Durham), коју је почетком XX вијека десет година примала и испраћала као свога драгога посјетиоца и на коју је већ од другог доласка гледала као на свога пријатеља и сарадника у односима с Турцима и Арнаутима током те цијеле деценије. Жена која је иза себе оставила седам обимних књига – а уз то и толико чланака у енглеској штампи, да би чинили још једну такву књигу – све о Србима и оним српским сусједима који су им били вјековни љути непријатељи – о Албанцима, Турцима, Аустријанцима и др, играла је важну улогу у међународним пословима Црне Горе и Европе, као и сусједа Црне Горе. А наши историчари нису ништа знали о њој прије објављивања мога превода њене прве књиге и моје обимније студије о њој у „Поговору“ уз тај превод прије десет година. Неки наши познати историчари били су обавезни, и били у прилици да се упознају с њеним радом, али су то помало надобудно игнорисали, док су је неки наши сусједи у заносу приказивали као непобитног свједока против српских актера у историји тог доба.

Ријека Тара, дуга 140 километара, најдужа је ријека у Црној Гори. На дужини од 78 километара, од Прошћења и манастира Добриловине до Шћепан Поља, протеже се горостасни кањон Таре, најдужи и најдубљи у нашој земљи и Европи, а други у свијету (послије кањона Колорадо у САД). На читавој овој дужини, Тара се пробија кроз стрме литице високе и преко 1000 метара. Ужа кањонска долина Таре улази у подручје националног парка Дурмитор, чији је један дио под заштитом UNESCO-a, као једна од зона посебне заштите и заштићена је од стране Програма „Човјек и биосфера“ (МАВ).