Одлукама Берлинског конгреса јасно је било означено да сва села на
десној обали Таре припадају турској територији. У многим од ових села
становништво се сматрало као црногорско, па му је и однос према турским
властима био такав. По наређењима из Цариграда турске власти су требале
за неколико година да избјегавају сукобе са њим. У Пренћанима органа тур-
ске власти није ни било, а све међусобне односе мјештана регулисао је по-
гранични црногорски капетан. Ово село, насељено Језерцима и Шаранцима
на које су се ослањали, признало је турску управу тек 1886. године. Наиме,
тек је средином 1886. године делегација Пренћана саопштила паши у Пљевљима
да ће давати десетину и остале дажбине, с тим да им се дозволи да
оснују свој одред ради заштите од колашинских Турака са буљукбашом на
челу. Убрзо потом у селу се већ налазила станица турске посаде.

Под насловом Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Ko-
sovo последње године XIX века у царској дворској штампарији у Бечу штам-
пана је књига малог формата са више карата и скица. У ствари, то је прируч-
ник војне тајне службе, настао на основу рукописног елабората аустријских
агената из 1885/6. године, тајног картирања током 1892. године и рекогносцирања
терена и студије k.u.k. официра у периоду од 1895. до 1897. године.
И формат и садржај књиге прилагођени су намени – да служи као војни бедекер,
путни приручник, а о дуготрајној употреби сведоче допуне из 1900.
и 1909. године са два нова прилога, и убаченим, накнадно штампаним листовима
на неколико места, где је свака промена на терену и уочена погрешка
одмах исправљена, а претходни текст прецртан.

Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања
многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара,
географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о
ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности
јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку
Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а
посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре
и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским
манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска
тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на
Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и
Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био
ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског
народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју.
Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао
„копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка
област је и данас „живи мост“ између централне
и Херцеговине и Косова и Метохије.

Пљеваљски крај, односно Рашка област, био је према аустроугарским плановима продора на исток, сљедећа област коју треба освојити на том њеном стратешком војном и политичком путу. Из тих разлога, Аустро-Угарска се оштро супротставила предлогу Русије да се ова област подијели између Србије и Црне Горе.

У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.