Аустро-Угарска је још првих година после окупације Босне и Херцеговине 1878. године размишљала о њеној анексији, али неке међународне околности и још увек формални султанов суверенитет су је ометали у тој намери. И много раније у аустријским војним и политичким круговима било је предлога о освајању Босне, као и Србије, и раније и касније, и о њеном распарчавању (нпр. предлози Ерентала, министра спољних послова Аустро-Угарске од 1906. године).

У Завичајном музеју Пљевља чувају се оригинални занисници сједница Општинског одбора у Пљевљима, који су настали између 27. октобара 1918. и 4. марта 1920. године. Записници су садржани у три свеске формата 210 х 334 mm, са корицама меког повеза индигоплаве боје. Вођени су рукописним ћириличним писаним писмом на укупно 142 непагиниране странице. У њима је забиљежено тридесет шест редовних и једна ванредна сједница, са укупно сто тридесет једном тачком дневног реда. Редовне сједнице обиљежаване су нумерацијом и то у низу од римског броја I до римског броја XXXI, обухватајући период између 27. октобара 1918. и 27. децембра 1919. године. У том низу, највјероватније омашком, прескочена је нумерација под редним бројем XXI. Једна једина ванредна сједница одржана је између VII и VIII редовне сједнице, 20. фебруара 1919. године. Сједнице Одбора из периода од почетка 1920. године па до 4. марта 1920. године регистроване су нумерацијом у низу од редног броја I до редног броја VI.

Указом регента Александра од 7/20. децембра 1918. формиран је Министарски савјет Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, са 17. министарстава, међу којима и Министарство иностраних дјела (MIP). Овим актом је практично дотадашње Министарство иностраних дјела Краљевине Србије преименовано у Министарство иностраних дјела Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Министарство је наставило да ради у новој држави са постојећом дипломатском и конзуларном мрежом у иностранству. Дванаест посланстaва Краљевине Србије наставило је рад практично без прекида. Четири посланства обновила су рад након обнове дипломатских односа са државама ратним противницима (1920), односно 1924, док је посланство у Москви обновљено тек 1940. године. Са осталих (13) држава постепено су успостављани дипломатски односи.

Покушај да се прошири и превазиђе граница традиционалне историографије, заокупљене феноменима политике, сукоба, пожељних теза и идеја, увијек је била преокупација историографа. Свака нова генерација историчара покушавала је да прошлост сагледа у цјеловитости друштвеног живота, умјесто црнобијелих представа. То је захтјевало трагање за новим методолошким приступима истраживању и провјери класичних и традиционалних научних метода. Због тога критичко преиспитивање и истраживачко употпуњавање написаног свакој генерацији истраживача отвара хоризонте неистраженог, неосвијетљеног, често свјесно затамњеног и уклопљеног у матрицу „јединог исправног“ историјског знања.

Човек као биће не може постојати, а да нема личности. Природа се постарала уз сложене биопсихолошке и спољне утицаје да ствара општу разноврсност личности. Још нико није пронашао две апсолутно идентичне личности. Чак и једнојајчани близанци психолошки се разликују у појединим финесама. У сложеном биоинжењерингу хипотетичног будућег клонирања личности и клонирана личност као копија дародавца неће бити апсолутно идентична.