Пљеваљски крај, односно Рашка област, био је према аустроугарским плановима продора на исток, сљедећа област коју треба освојити на том њеном стратешком војном и политичком путу. Из тих разлога, Аустро-Угарска се оштро супротставила предлогу Русије да се ова област подијели између Србије и Црне Горе.

У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.

Културно-просвјетно потпорно друшто Гајрет формирано је у Сарајеву
на оснивачкој скупштини одржаној 20.02.1903. године и за првог предсједника
Друштва изабран је Сафвет-бег Башагић. Друшво је основано прије свега
да помаже сиромашним ученицима на школовању у средњим и вишим школама.
Будући да је стицање савременог европског образовања и прихватање
одређене друштвено-политичке реалности постало императив нових прили-
ка и времена у којима се нашло исламско становништо у Босни и Херцеговини,
оснивање оваквог друштва које би било центар културног окупљања
овог становништва представљало је неминовност.

Од стварања двије полуслободне сриске кнежевине у XIX вијеку, Србије
и Црне Горе, ослобођење Рашке области било је приоритет у свим њиховим
национално-ослободилачким плановима. Ослобођење колијевке српске
државности, духовности и традиције било је питање њиховог опстанка. Међутим,
око ове области, шире Старе Србије и Босне и Херцеговине отимале
су се тадашње велике европске силе: Отоманска царевина настојала је да
ове традиционалне српске земље и даље задржи под својом управом; Аустро-Угарска
је преко овог простора планирала и трасира свој добро познати
продор на исток; Русија је подржавајући ослободилачке напоре Србије и
Црне Горе жељела да појача свој утицај и присуство на Балкану.

За све народе ма којој раси и вјери припадали, гробови, гробља и надгробни
споменици значе култна мјеста. Људи су увијек па и данас гробља
оснивали на необрадивом земљишту, далеко од кућа и пута на неком узвишењу
да народ не страхује кад поред гробља пролази, нарочито ноћу. Али у
једном временском периоду средњег вијека сељаци западно од Пријепоља
преко пљеваљске територије кроз брдовиту Босну и Херцеговину гробља
оснивају поред путева и код цркава гдје о празницима долази много свијета,
тако да народ види лијепе споменике што их потомци подижу својим преци-
ма и родбини. У иста гробља су у прво вријеме сахрањивани и хришћани
који су примили ислам.