Мр Жарко ЛЕКОВИЋ – КАРАКТЕРИСТИКЕ ИСТОРИЈСКИХ КРЕТАЊА И ЕКОНОМСКО СТАЊЕ ПРЕMЋАНА НА КРАЈУ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВИЈЕКА У СВИЈЕТЛУ ДОКУМЕНАТА ИЗ ЦРНОГОРСКИХ АРХИВА
Одлукама Берлинског конгреса јасно је било означено да сва села на десној обали Таре припадају турској територији. У многим од ових села становништво се сматрало као црногорско, па му је и однос према турским властима био такав. По наређењима из Цариграда турске власти су требале за неколико година да избјегавају сукобе са њим. У Пренћанима органа турске власти није ни било, а све међусобне односе мјештана регулисао је погранични црногорски капетан. Ово село, насељено Језерцима и Шаранцима на које су се ослањали, признало је турску управу тек 1886. године. Наиме, тек је средином 1886. године делегација Пренћана саопштила паши у Пљевљима да ће давати десетину и остале дажбине, с тим да им се дозволи да оснују свој одред ради заштите од колашинских Турака са буљукбашом на челу. Убрзо потом у селу се већ налазила станица турске посаде.
Др Гордана ТОМОВИЋ – ДЕТАЉНИ ОПИС САНЏАКА ПЛЕВЉЕ 1899. ГОДИНЕ
Под насловом Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Kosovo последње године XIX века у царској дворској штампарији у Бечу штампана је књига малог формата са више карата и скица. У ствари, то је приручник војне тајне службе, настао на основу рукописног елабората аустријских агената из 1885/6. године, тајног картирања током 1892. године и рекогносцирања терена и студије k.u.k. официра у периоду од 1895. до 1897. године. И формат и садржај књиге прилагођени су намени – да служи као војни бедекер, путни приручник, а о дуготрајној употреби сведоче допуне из 1900. и 1909. године са два нова прилога, и убаченим, накнадно штампаним листовима на неколико места, где је свака промена на терену и уочена погрешка одмах исправљена, а претходни текст прецртан.
Салих СЕЛИМОВИЋ – ГАСТОН ГРАВЈЕ О ПОТАРЈУ И ПОЛИМЉУ
Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара, географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју. Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао „копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка област је и данас „живи мост“ између централне Србије и Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије.
Мр Вукић ИЛИНЧИЋ – ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ НА ПУТУ АУСТРОУГАРСКОГ ПРОДОРА НА ИСТОК ЗА ВРИЈЕМЕ АНЕКСИОНЕ КРИЗЕ
Пљеваљски крај, односно Рашка област, био је према аустроугарским плановима продора на исток, сљедећа област коју треба освојити на том њеном стратешком војном и политичком путу. Из тих разлога, Аустро-Угарска се оштро супротставила предлогу Русије да се ова област подијели између Србије и Црне Горе.
Академик Љубомир ЗУКОВИЋ – КУЛТУРНА ПАНОРАМА ПЉЕВАЉА У РОМАНУ СВИТАЊЕ МИЛКЕ БАЈИЋ-ПОДЕРЕГИН
У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.