Археолошким истраживањима у времену од 10. јула до 25. августа 2000. године, настављено је са реализацијом Пројекта обнове манастира Довоља, започетом током 1999. године.

Научном расправом, данас започетом, суочавамо се с дугом и
вишеслојном прошлошћу овога града и ове области. Управо зато што
прошлост Пљевља (или Брезнице, како гласи старије име града), није
била предмет дубљих и иоле свестранијих научних истраживања, приступамо
јој са пуно елана и радозналости. Разумљиво је да овај научни
скуп представља, више, један покушај реконструкције прошлости
Пљеваља и пљеваљског краја, са указивањем на главне научне проблеме
и на резултате новијих истраживања, него целовит поглед на историју
града и области.
Пљеваљски крај у центру је српске средњовековне државе.
Померањем тога центра, Пљевља почињу да живе животом пограничних
области, а у наредним столећима често мењају своју државну и још чешће
административно-управну припадност. Крајем 14. века пљеваљски крај
ушао је у састав босанске државе, а потом је, од друге половине 15. века па
до 1912. године, био под туђинском османском влашћу. Сва велика
раскршћа српске историје имала су мањег или већег одјека у Пљевљима и
околним крајевима. Пљевља су вековима била раскрсница важних
трговачких путева и културних струјања. Још у средњем веку пљеваљски
трговци одржавали су живе везе с Српским приморјем, првенствено с
Дубровником и Котором, а ишли су и даље, до Анконе и Венеције. Крајем
14. века дечаци из Брезнице одлазе у Дубровник да уче занате код
тамошњих мајстора. Под турском влашћу Пљевља се такође развијају као
значајан трговачки и административно-управни центар. У време националног
препорода током 19. и почетком 20. века, пљеваљски трговци и
пљеваљско грађанство путују и тргују до Београда, Призрена и Скадра, до…

Гробови су одувек били предмет посебне пажње и пијетета. Прва
дужност наследника и чланова једне заједнице била је да обележе гроб
претка. Дешавало се, наравно, и да појединци подижу себи гробницу и
надгробни споменик још за живота. Потреба да се гроб обележи надгробним
спомеником начињеним од трајне грађе, као и да се споменик обележи
ликовним и писаним знацима који су носили одређену поруку, настали су из
природне жеље људи да њиховом физичком смрћу не нестане сваки траг о
њима и да далека поколења памте њихово постојање.
У тумачењу идеје о обележавању гроба каменом проучаваоци су
изнели различита мишљења. С једне стране стоји рационалистичко
мишљење по коме насипање хумке од земље и камена над покојником има
за циљ да тело покојника заш тити од напада животињ а, да процес
распадања уклони од погледа чланова заједнице којој је покојник припадао,
као и да тело покојника и његов гроб заштити од пљачке. С друге стране
постоји и религиозно тумачење надгробног камена укорењено код многих
народа, по коме се душа покојника или чак живог човека може склонити v
камен, па је задатак надгробног камена да у себе прими покојникову душу.“
Венац од камена је некада имао функцију омеђавања посвећеног простора
око гроба, док су речни белуци сматрани за персонификације душа покојника.

Континуитет насељености највећег дијела пљеваљског краја могуће је пратити од праисторије па до успостављања турске власти захваљујући бројним остацима материјалне културе почев од старих илирских тумула, преко римских споменика, те српских и тзв. грчких гробаља и некропола с великим бројем стећака, па до средњовјековних српских сакралних објеката, као и првим турским пописима из средине XV вијека. Тај континуитет пратићемо дуж ријеке Ћехотине – од села Козице до Брда, с десне, и села Подпећа до Честина, с њене лијеве стране.

Прве вести о Пљевљима (Брезници) и још неким местима у Полимљу,
засноване на дубровачкој архивској грађи, донео је Константин Јиречек
пишући о трговачким путевима и рудницима далеке 1879. године.1 Пре више
од пола века нове и драгоцене податке о насељима у Полимљу саопштио је
Михаило Динић у студији о дубровачкој караванској трговини и у расправи
о земљама херцега од Светога Саве.2 Последњих деценија насеља у Полим-
љу често су била предмет интересовања наших истраживача. Пљевља, али
и друге тргове и караванске станице у Полимљу обрадили су у посебним
студијама Богумил Храбак,3 Сима Ћирковић.4 и Ружа Ћук.5 Поред тога, о
неким насељима у Полимљу било је речи како у прилозима о Полимљу,6
тако и у монографијама које се баве проучавањем неких других, ширих
тема.7
У овом раду приказаћемо на основу грађе из Дубровачког архива
Пљевља и места у пљеваљском крају – Буковицу, Брезу, Равно, Козник,
Козицу и Кукањ – и то од њиховог првог помена у дубровачким докумен-
тима до пада под турску власт.