У Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду, чува се једно писмо захумско-херцеговачког митрополита Аксентија II Паликуће. Оно је било упућено православним хришћанима у кнежевини Николе Рашовића.

Државна и партијска власт успостављена након свршетка НОБ-е и социјалистичке револуције 1945. године и утемељена на начелима милитантног атеизма и идеолошке искључивости, усвојила је и спровела низ законодавних аката са основним циљем да дерогира материјалну основу и духовну мисију вјерских заједница у Црној Гори и Југославији уопште (закон о аграрној реформи, укидање вјерске наставе, институција грађанског брака, одвајање цркве од државе и сл.).

Археолошким истраживањима у времену од 10. јула до 25. августа 2000. године, настављено је са реализацијом Пројекта обнове манастира Довоља, започетом током 1999. године.

Научном расправом, данас започетом, суочавамо се с дугом и
вишеслојном прошлошћу овога града и ове области. Управо зато што
прошлост Пљевља (или Брезнице, како гласи старије име града), није
била предмет дубљих и иоле свестранијих научних истраживања, приступамо
јој са пуно елана и радозналости. Разумљиво је да овај научни
скуп представља, више, један покушај реконструкције прошлости
Пљеваља и пљеваљског краја, са указивањем на главне научне проблеме
и на резултате новијих истраживања, него целовит поглед на историју
града и области.
Пљеваљски крај у центру је српске средњовековне државе.
Померањем тога центра, Пљевља почињу да живе животом пограничних
области, а у наредним столећима често мењају своју државну и још чешће
административно-управну припадност. Крајем 14. века пљеваљски крај
ушао је у састав босанске државе, а потом је, од друге половине 15. века па
до 1912. године, био под туђинском османском влашћу. Сва велика
раскршћа српске историје имала су мањег или већег одјека у Пљевљима и
околним крајевима. Пљевља су вековима била раскрсница важних
трговачких путева и културних струјања. Још у средњем веку пљеваљски
трговци одржавали су живе везе с Српским приморјем, првенствено с
Дубровником и Котором, а ишли су и даље, до Анконе и Венеције. Крајем
14. века дечаци из Брезнице одлазе у Дубровник да уче занате код
тамошњих мајстора. Под турском влашћу Пљевља се такође развијају као
значајан трговачки и административно-управни центар. У време националног
препорода током 19. и почетком 20. века, пљеваљски трговци и
пљеваљско грађанство путују и тргују до Београда, Призрена и Скадра, до…

Гробови су одувек били предмет посебне пажње и пијетета. Прва
дужност наследника и чланова једне заједнице била је да обележе гроб
претка. Дешавало се, наравно, и да појединци подижу себи гробницу и
надгробни споменик још за живота. Потреба да се гроб обележи надгробним
спомеником начињеним од трајне грађе, као и да се споменик обележи
ликовним и писаним знацима који су носили одређену поруку, настали су из
природне жеље људи да њиховом физичком смрћу не нестане сваки траг о
њима и да далека поколења памте њихово постојање.
У тумачењу идеје о обележавању гроба каменом проучаваоци су
изнели различита мишљења. С једне стране стоји рационалистичко
мишљење по коме насипање хумке од земље и камена над покојником има
за циљ да тело покојника заш тити од напада животињ а, да процес
распадања уклони од погледа чланова заједнице којој је покојник припадао,
као и да тело покојника и његов гроб заштити од пљачке. С друге стране
постоји и религиозно тумачење надгробног камена укорењено код многих
народа, по коме се душа покојника или чак живог човека може склонити v
камен, па је задатак надгробног камена да у себе прими покојникову душу.“
Венац од камена је некада имао функцију омеђавања посвећеног простора
око гроба, док су речни белуци сматрани за персонификације душа покојника.