АПСТРАКТ: Рад се бави структуром српске породице у позном средњем веку, углавном на основу дипломатичких и османских извора. Српска породица се у овом периоду јавља у два вида организовања: као инокосна и као задружна. Задруге су углавном мале и преовлађују очинске и братске задруге, што има везе и са дужином живота у средњем веку.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: породица, задруга, кућа, средњи век, српске земље, властела, земљорадници, сточари.

На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци, упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама извора. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путописа. Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лични став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију. Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њиховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом нема историјске истине. Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Како је још Танасије Пејатовић, сада већ давне 1902. године, приметио: долина Таре и њен слив су карстног типа који детерминишу кањони, вртаче, заравни и поља.1 Потарје чини долина реке Таре стиснута између великих планина: Комови, Обзир, Дурмитор, Сињавина и Бјеласица. Тара настаје од Опасанице и Веруше на западној страни Комова, а површина слива износи 1.899 км квадратних.

Називи који су остали сачувани у именима разних топонима су својеврсно сведочанство о прошлим временима и људима који су на тим просторима живели. Имена планина, река, насеља, географских крајева, нису подлежна честим променама и неретко чувају успомену на давно прошла времена.