Један уговор из которског архива говори о тројици поносника из Дробњака (Ђуро Ратковић, Ненад Петковић и Радујко Вукчић) који су се обавезали 7. јуна 1451. Јакову Августинову, млетачком трговцу из Котора, да пођу у Пријепоље и ту да натоваре 120 коња олова и да их довезу у Котор о свом трошку. Јаков се обавезао да им превоз плати сољу, то јест да им да онолико соли колико је тешко олово. Осим тога, требало је да им да по један грош за сваку стотину фунти олова. То је нека врста напојнице која се називала примићурина. Она се ретко помиње у документима под називом примићурина, али се увек наводи да је то било према обичају. Међутим, у једном дубровачком документу изричито је наведено да је то примићурина и да је износила углавном један грош по товару према обичају, некада је то било и другачије. Примићурина се ретко јавља под тим називом и у дубровачкој архивској грађи, али индиректни подаци указују на њу и припадала је примићуру по коме је и име добила. Истина, овде се плаћање примићурине помиње на посредан начин и износила је један грош по центенару олова. Милош Благојевић установио је да је примићурина износила 2% од вредности робе која се преносила.

У историјској литератури је познато да су Дробњаци учествовали у караванској трговини која је повезивала Дубровник и Котор са градовима у унутрашњости Србије. Тако су они често као поносници пролазили кроз Пљевља и пљеваљски крај или су, пак, на други начин утицали на привредни живот у пљеваљској обаласти у средњем веку. Треба истаћи да су се неки истакнути појединци из Дробњака временом обогатили тргујући и да су се потом населили у пљеваљском крају. Ту су наставили и даље да се баве кредитним и другим уносним пословима. Један од њих је био Скоровој Вокшић са својим синовима. Његов најстарији син Стјепан помиње се 1477. године као старешина џемата у нахији Милешева. Летње станиште овог катуна било је у Хранчу, данас Ранче, област која се простире између Пљеваља и Пријепоља. У дубровачким изворима помињу се двојица синова Скоровоја Вокшића, што значи да су били добро познати у Дубровнику, а помињу се и као кућне старешине у поменутом катуну. Истакнути трговци из Дробњака почињу да се насељавају и у суседном Пријепољу, једном од транзитних центара у трговачком промету.

У позном средњем веку Дробњаци су имали запажену улогу у караванској трговини између приморских центара, Дубровника и Котора с једне и Полимља с друге стране, npe свега као поносници, примићури и крамари. Исто тако, поједини трговци из Дробњака активно су се бавили кредитном трговином у Дубровнику и Котору. У караванској трговини углавном су користили Језерски пут који су добро познавали, јер је пролазио кроз њихову територију (Језера).

Нахија Комарница или Дробњак пала је под турску власт у периоду између 1468/1469. а пре 1475/1477. године, када је пописана у Херцеговачком дефтеру.

О Дробњаку у средњем веку писано је у посебним студијама и у делима
општег карактера.1 Последњих деценија више истраживача бавило се
неким другим темама, где су такође дотакли учешће Дробњака у
караванској и кредитној трговини.2 У овом раду покушаћемо да на једном
месту прикажемо на основу литературе, објављене и необјављене грађе из
Дубровачког и Которског архива учешће Дробњака у караванском
саобраћају, уопште у трговачком промету и кредитној трговини Дубровника
у другој половини XIV и првој половини XV века.
С територије коју су насељавали Дробњаци, људи су врло рано почели
силазити у Дубровник и укључивали су се у караванску трговину као поносници
и примићури између Дубровника и српских средњовековних земаља.
Дробњак се први пут помиње у добровачкој грађи 1285. године. Исте године
задужио се у Дубровнику Bratigna Dobrognago с још осам влаха код једног
Дубровчанина на суму од 10 перпера.3 Дакле, већ у другој половини XIII века