У свом продору на североисток балканског полуострва Османлије су
у периоду 1465-1470. године од херцега Стефана и његових синова
одузимале земље и градове, које су све ушле у састав једног вилајета, а који
је најпре био припојен босанском санџаку. Почетком 1470. године од освојене
територије у Херцеговини основан је посебан херцеговачки санџак,
односно вилајет, како се наводи у изворима османске провенијенције.1
Све до 1572. године седиште овог санџака налазило се у Фочи, када је
премештено у Пљевља, где је остало до 1833. године, што указује на велики
значај Пљеваља као трговачког и административног центра током
дуготрајне владавине Османлија на овом подручју.2
Како су Османлије у свим новоосвојеним областима одмах уводиле
тимарски систем, који је био основ за функционисање државе, и новоосвојене
области у Херцеговини су у периоду од 1465. до 1468. године биле
издељене на тимаре, зеамете и хасове, који су додељени припадницима
војног слоја – аскера. За српски народ у читавој Херцеговини, на широком
простору од дубровачке границе до Горње Неретве, Устиколине, Пљеваља
и Лима, започео је нови начин живота, регулисан по нормама
централизоване војничке државе, какво је било Османско царство у другој
половини XV века. Нови владари на Балкану донели су са собом и нови
управно-административни и војни поредак, што је свакако проузроковало
и промене у дотадашњој организацији феудалног уређења, тј. односа на
земљи. Турци су дошли у наше крајеве с намером да ту дуго господаре и
читав систем управе почивао је на тој основној максими – што лакше и што
дуже владати освојеним подручјима. Османски феудализам се разликовао

Конституисањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца децембра
1918. остварен је нови државни оквир југословенских народа, који су у
претходном периоду развоја остварили различите степене државно-правног
организовања. За разлику од Срба, који су стварање заједничке државе
у већем дијелу дочекали организовани у двије сопствене националне државе
– Србију и Црну Гору, Хрвати и Словенци су изашли из састава
аустроугарске монархије с изразитом тенденцијом њихових политичких
елита да тек створену државу примјере потребама сопственог и пуног
националног организовања. Различите позиције Срба, Хрвата и Словенаца
остварене у претходној етапи историјског развоја имале су за посљедицу и
велики раскорак у дефинисању њихових потреба и циљева у новој држави.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у процесу чвршћег повезивања
свог државног ткива, од самог почетка је носила тенденцију постепеног
стапања обједињених народа у један национални организам, састављен од
три племена (један троплемени народ). Међутим, због разлика у историјском
насљеђу и различито дефинисаних националних интереса, према
новој државној заједници различито су се односили народи који су ушли у
њен састав. С једне стране она је доживљавана као „запрека” на путу прије
свега хрватском националном пробоју. Истовремено, после вишевјековне
политичке раздробљености и посртаја узрокованих доминацијом два
велика царства – Аустро-Угарске и Турске српски народ се нашао обједињен
у једној држави, која је за њега представљала реализацију култног
завјета о ослобођењу и уједињењу.2 Завјет ослобођења и уједињења

Током 1999. године, Завичајни музеј из Пљеваља започео је са
реализацијом пројекта обнове зарушеног манастира Довоље. Овај средњевјековни
споменик културе и позната српска светиња посвећана Успењу Пресвете
Богородице смјештен је на десној обали ријеке Таре, у селу Премћани, 45
километара јужно од Пљеваља. У писаним изворима први пут се помиње 1513.
године, мада се још увијек поуздано не зна ни његов ктитор ни тачно вријеме
изградње. Народно предање каже да је грађен „за вријеме Косова”, а има научних
индиција које указују да је настао знатно раније него што говоре историјски
извори. У својој историји више пута је спаљиван и обнављан, а последњи пут је
страдао 1875. године, у вријеме устанка у Херцеговини, да би, након једног
пожара 1886. године, када је у потпуности изгорио остатак дрвене грађе, био
дефинитивно напуштен. У њему је замонашен чувени српски патријарх Арсеније
Ш Чарнојевић, а на основу историјских извора засигурно се зна да су у
манастиру Довољи преко сто година чуване мошти познатог српског светитеља
– Светог Арсенија, наследника Светог Саве на српском архиеписком престолу.
Током своје дуге и свијетле историје манастир је располагао богатом
ризницом старих књига, срубља, и веома старих рукописа. Познато је да је
и владика Петар II Петровић Његош даривао Довољу богослужбеним
књигама које је лично добио од руског цара Николаја I. Својим историјским
значајем и вриједношћу ризнице, одувијек је привлачио пажњу путописаца,
хроничара и истраживача. Из тих разлога 1875. године обилазио га је и
руски конзул из Сарајева, чувени путописац, А. Ф. Гиљфердинг.
Пљеваљски књижевник и просветитељ Стеван Самарџић такође се бавио
Довољом, биљежећи у једном свом чланку, из 1905. године, молбу локалног
становништва упућену турским властима да им се дозволи обнова страдалог
манастира, која очигледно није услишена. Интересовање за Довољу
показао је и Ђурађ Бошковић боравећи 1932. године на лицу мјеста да би
годину дана касније, у Гласнику скопског научног друштва, објавио своја

  ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА КЊ. 10-11 ТЕМА БРОЈА са 10. научног скупа ОДНОС ИСТОРИЈСКЕ ДЕМОГРАФИЈЕ И ПОЛИТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ (на примјеру Средњег Потарја и Полимља) са 11. научног скупа ИСТОРИЈА И ТРАДИЦИЈА (на примјеру Средњег Потарја и Полимља)   Др Синиша МИШИЋ ИНОКОСНЕ ПОРОДИЦЕ И ЗАДРУГЕ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ* Др Ема […]

  ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА КЊ. 12-13 ТЕМА БРОЈА са 12. научног скупа ДЕМОГРАФСКА КРЕТАЊА И НАРОДНИ ЖИВОТ СРЕДЊЕГ ПОТАРЈА И ПОЛИМЉА са 13. научног скупа НАЦИОНАЛНИ И КУЛТУРНИ ПРЕПОРОД СРЕДЊЕГ ПОТАРЈА И ПОЛИМЉА У СВИЈЕТЛУ ОСЛОБОЂЕЊА 1912. ГОДИНЕ (поводом стогодишњице ослобођења Старе Србије и шездесетогодишњице Завичајног музеја у Пљевљима)   […]