Н а у ч н и с к у п XV   СРЕДЊЕ ПОТАРЈЕ И ПОЛИМЉЕ У ВРТЛОГУ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (Демографски, материјални и културни губици у ратовима 19-20. вијека)   П Р О Г Р А М   Субота, 15. новембар 2014.год. 19.00 сати, Сала СО Пљевља Отварање Научног скупа   […]

Прва писана запажања о старинама пљеваљског краја потичу из пера дубровачких посланика који су се 1792. године, на путу у Цариград, нашли у Пљевљима (Таслиџи). Међутим, тек су крајем XIX столећа започета проучавања античких споменика и натписа из Пљеваља, од којих су неке
објавили Момзен и Артур Еванс – знаменити енглески археолог који је Пљевља посетио крајем XIX столећа. Убрзо, 1899. године, уследила су
и прва ископавања о којима је писао К. Пач, да би после више од шест деценија, 1964. године, у Коминима била започета систематска археолошка истраживања заштитног карактера, којима су руководили др Драгослав Срејовић и др Александрина Цермановић-Кузмановић, професори археологије на Филозофском факултету у Београду. Овим ископавањима, спроведеним у две истраживачке кампање (од 1964. до 1967. године и од 1970. до 1975. године), обухваћена је само некропола у Коминима, док је пространо и утврђено насеље остало неиспитано. Резултати истраживања превазишли су очекивања и највећих оптимиста, јер је садржај откривених гробница и гробова био изузетан. Сетимо се само надалеко чувене дијатрете и прелепог златног накита који је красио лепотице из античких Пљеваља (Цермановић-Кузмановић 1998).

Први контакти Европе и ислама сежу у далеку прошлост, у VII век, када Арабљани након освајачких успеха у Малој Азији, покушавају да заузму Цариград (674-678), док прва муслиманска држава на европском тлу настаје у VIII веку, када су здружено арапско-берберске снаге из северне Африке освојиле тло Шпаније, дарујући име мореузу који су прешли – Гибралтар, по војсковођи који је предводио поход. Исламско друштво оставило је трага не само у историји оних европских области које су биле саставни део Омејадског емирата (Шпанија), односно Абасидског и Фатимидског калифата (Сицилија), већ и јужних и централних области данашње Француске.

Процес реконквисте који јача са првим деценијама XIII века и ставља тачку на арапско-муслиманску доминацију над овим областима, подразумевао је не само поновно освајање територија, већ и брисање свих друштвених, цивилизацијских и културних норми изграђиваних у Калифату. Упоредо са тим таквим историјским следом на западу, почетком XIV века, на истоку почиње успон нове силе, која ће у последњим деценијама тог столећа снажно закорачити на тло југоистичне Европе. У свом продору у јутоисточну Европу, Османлије доносе не само ново државно уређење, већ и крупне промене у друштвеним и конфесионалним односима.

Насеља на српском етничком простору нашла су се на удару османске војне силе почев од Маричке битке 1371. године. Без обзира на повремене застоје и унутрашње проблеме, Османлије су током XV века изашле на европску политичку позорницу као респектабилна војна и политичка сила и значајан чинилац историјских збивања.

Хусеин-пашина џамија, ремек дјело исламске архитектуре, по свему судећи подигнута је 1569. године (сл. I). Изградио је као своју задужбину Хусеин-паша Бољанић, Бајрам-агин син, родом из села Бољанић, које се налази око 20 km удаљено од Пљеваља.