ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА БР. 14 ТЕМА БРОЈА ПРОСВЈЕТНИ И КУЛТУРНИ ЖИВОТ ПОТАРЈА И ПОЛИМЉА (поводом 200-годишњице рођења П. П. Његоша)   Милић Ф. Петровић (Архив Југославије, Београд) ЊЕГОШЕВО ВРЕМЕ И ПЉЕВЉА Др Жарко Лековић (Историјски институт, Подгорица) ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ И СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА (Просвјетна и културна слика) Проф. […]

  ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА БР. 15 ТЕМА БРОЈА СРЕДЊЕ ПОТАРЈЕ И ПОЛИМЉЕ У ВРТЛОГУ ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (Демографски, материјални и културни губици у ратовима 19-20. вијека)   Проф. др Милан Мијалковски (Београд) АТЕНТАТ У САРАЈЕВУ 1914. ГОДИНЕ У ФОКУСУ АУСТРИЈСКЕ И СРПСКЕ ШПИЈУНАЖЕ Др Жарко Лековић (Историјски институт, Подгорица) ЦРНОГОРСКО-СРБИЈАНСКА […]

На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци, упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама извора. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путописа. Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лични став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију. Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њиховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом нема историјске истине. Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Црква је представљала важан чинилац у друштвеном и политичком развитку Полимља и Потарја. Она је скоро хиљаду година, све до XIX вијека, била готово једини носилац и представник просвете, па је поставила и све главне основе за културни прогрес. Многи њени представници у прошлости су показали дипломатске способности у политичким и државним пословима, као и велико родољубље. Њихова је заслуга што је снажно изграђена, развијена и очувана национална свијест, и под њиховим одлучујућим утицајем се водила вишевјековна борба за слободу и уједињење.

Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара, географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју. Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао „копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка област је и данас „живи мост“ између централне Србије и Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије.