На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован
Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци,
упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама изво-
ра. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путопи-
са.1 Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лич-
ни став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак
представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију.
Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њи-
ховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом не-
ма историјске истине.2 Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису
искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Црква је представљала важан чинилац у друштвеном и политичком раз-
витку Полимља и Потарја. Она је скоро хиљаду година, све до XIX вијека,
била готово једини носилац и представник просвете, па је поставила и све
главне основе за културни прогрес. Многи њени представници у прошлости
су показали дипломатске способности у политичким и државним послови-
ма, као и велико родољубље. Њиховаје заслуга што је снажно изграђена, раз-
вијена и очувана национална свијест, и под њиховим одлучујућим утицајем
се водила вишевјековна борба за слободу и уједињење.

Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања
многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара,
географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о
ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности
јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку
Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а
посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре
и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским
манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска
тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на
Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и
Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био
ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског
народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју.
Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао
„копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка
област је и данас „живи мост“ између централне
и Херцеговине и Косова и Метохије.

Како је још Танасије Пејатовић, сада већ давне 1902. године, приметио: долина Таре и њен слив су карстног типа који детерминишу кањони, вртаче, заравни и поља.1 Потарје чини долина реке Таре стиснута између великих планина: Комови, Обзир, Дурмитор, Сињавина и Бјеласица. Тара настаје од Опасанице и Веруше на западној страни Комова, а површина слива износи 1.899 км квадратних.

Говорити о аустроугарским истраживањима Средњег Полимља и Потарја значи говорити о томе како једна организована држава, велика сила, ради на проучавању земаља према којима има недвосмислене политичке претензије. Она прво жели да крајње систематично проучи те области, а затим, да на основу тих резултата, гради своју политичку стратегију и, по могућности, мења политички и културни идентитет у правцу који ће одговарати њеним дугорочним стратегијским интересима.