АПСТРАКТ: Стара Рашка и у њеном оквиру Сјеничко-пештерска висораван је скоро одувек био простор и матичних и етапних миграционих кретања. Та кретања становништва су била тако масовна да су уствари понекад биле праве сеобе. Те сеобе су биле нарочито интензивиране продором и освајањем наших земаља од стране Турака Османлија почевши већ од друге половине XIV века па скоро до краја њихове владавине.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пештер, Сјеница, становништво, сеобе, Малисори, Кучи, Клименте, Васојевићи, миграције, демографија, Срби, православни, муслимани.

Савременом човеку су потребни одговори о садашњости и у томе је смисао истраживања проблема прошлости. Само тако тај човек, заправо друштво, може да доноси одлуке о својој будућности.

Историчар Славенко Терзић о томе кратко каже: „Садашњост се не може сагледати из саме себе.“

Само прошлост и садашњост дају и право и перспективу за будућност. Нема краја историје, како је мислио Фукујама. Уствари, глобализам хоће само једну историју, историју моћних. Али, човечанство не чине само моћни, а поготово не они најмоћнији. Многе империје су биле и прошле, а човечанство и историја су остали, и остаће.

Ко је био Симон Јоановић? Одговор на ово питање потребно је дати одмах на почетку овог рада да би се јасније схватили циљеви и објашњавање одређених појава и задатака које је он кроз своје мемоаре представио. Симон Јоановић је био вицеконзул Аустро-Угарске у Београду од 1885. до 1897. године. Од 1901. године обављао је дужност цивилног комесара у Пљевљима. Уствари, он је био шеф обавештајне службе Аустро-Угарске за Новопазарски санџак.
Рођен је у Бечу 1868. године. Отац му се звао Харитон Јоановић, а мајка Марија Влаховић, која је била православка. Симон Јоановић је дуго живео
у Београду и Цириху.