APSTRAKT: Na Sjeničko-pešterskoj visoravni ni do danas nije zaboravljen boravak Petra Vasojevića, oca vožda Karađorđa. Bez obzira što je njegov boravak u pešterskom selu Žabrenu bio jedna relativno kratka epizoda, ipak, ostala je u narodnom pamćenju. U ovom selu žive brojne porodice muslimana Kučevića koji su bili pobratimi Petru Vasojeviću, štitili njegovu porodicu i na kraju spasili od osvete muslimana Topuzovića. Iako nije bio rođen na Pešteri, Karađorđe je prilikom oslobađanja Sjenice i Pešteri poštedeo selo Žabren od ratnih stradanja. Sjenički muslimani, sada Bošnjaci, imaju animozitet prema Karađorđu iako mu ne osporavaju junaštvo i pravednost. Karađorđevi potomci su uvek znali za svoje pobratime Kučeviće i bili su im uvek zahvalni. Kada se kralj Aleksandar ženio rumunskom princezom Marijom, Kučevići su bili
pozvani na svadbu. Kada su se Karađorđevići vratili u zemlju, najstariji Kučević ih je posetio u Beogradu. Prinčevi Tomislav i Aleksandar su u odvojenim posetama boravili kod svojih pobratima na Pešteri 2006. godine. Tako na Pešteri, u selu Žabrenu, i dalje živi uspomena na Petra Vasojevića, a posebno na Karađorđa Petrovića.
KLJUČNE REČI: Karađorđe, Žabren, Pešter, Kučevići, Turci, borbe, Sjenica, istorija, legenda.

APSTRAKT: Stara Raška i u njenom okviru Sjeničko-pešterska visoravan je skoro oduvek bio prostor i matičnih i etapnih migracionih kretanja. Ta kretanja stanovništva su bila tako masovna da su ustvari ponekad bile prave seobe. Te seobe su bile naročito intenzivirane prodorom i osvajanjem naših zemalja od strane Turaka Osmanlija počevši već od druge polovine XIV veka pa skoro do kraja njihove vladavine.
KLJUČNE REČI: Pešter, Sjenica, stanovništvo, seobe, Malisori, Kuči, Klimente, Vasojevići, migracije, demografija, Srbi, pravoslavni, muslimani.

Savremenom čoveku su potrebni odgovori o sadašnjosti i u tome je smisao istraživanja problema prošlosti. Samo tako taj čovek, zapravo društvo, može da donosi odluke o svojoj budućnosti.

Istoričar Slavenko Terzić o tome kratko kaže: „Sadašnjost se ne može sagledati iz same sebe.“

Samo prošlost i sadašnjost daju i pravo i perspektivu za budućnost. Nema kraja istorije, kako je mislio Fukujama. Ustvari, globalizam hoće samo jednu istoriju, istoriju moćnih. Ali, čovečanstvo ne čine samo moćni, a pogotovo ne oni najmoćniji. Mnoge imperije su bile i prošle, a čovečanstvo i istorija su ostali, i ostaće.

Ko je bio Simon Joanović? Odgovor na ovo pitanje potrebno je dati odmah na početku ovog rada da bi se jasnije shvatili ciljevi i objašnjavanje određenih pojava i zadataka koje je on kroz svoje memoare predstavio. Simon Joanović je bio vicekonzul Austro-Ugarske u Beogradu od 1885. do 1897. godine. Od 1901. godine obavljao je dužnost civilnog komesara u Pljevljima. Ustvari, on je bio šef obaveštajne službe Austro-Ugarske za Novopazarski sandžak.
Rođen je u Beču 1868. godine. Otac mu se zvao Hariton Joanović, a majka Marija Vlahović, koja je bila pravoslavka. Simon Joanović je dugo živeo
u Beogradu i Cirihu.