Петар Бугон ступа на пословну и јавну сцену у Котору 1326. године
као зрео послован човек. Већ крајем 1326. јавља се као способан и успешан
трговац. Он улази већ током 1326. године у кредитне и трговачке посло-
ве, не само са Которанима и суседним Дубровчанима, већ и са познатим
трговцима из Венеције. Када се родио Петар Бугон нема вести. О Петровом
детињству и раној младости извори ћуте. Оба брата, Петар и Тома Бугон,
истовремено ступају на јавну и пословну сцену у Котору. Петар се бавио
трговачким пословањем и склапао је мешовита трговачка друштва са својим
сународницима. Дубровчанима и Млечанима. Захваљујући успешном бав-
љењу трговином стекао је велики капитал, који је улагао у непокретну имо-
вину у Котору и Србији. Он је, као сви велики трговци, истовремено давао
и узимао кредите, посебно онда када му је био потребан готов новац да би
га инвестирао у робу. Петар се јавља у Котору у улози повериоца, јемца и
дужника. Трговао је сољу, металима (сребром и оловом) и другом робом.

Предмет ономастичких истраживања у овом раду била су имена
оријенталног поријекла, преузета из арапског, турског и персијског језика,
потпуно прилагођена фонетском систему, морфолошким, односно твор-
беним моделима нашег језика. Међу ова имена прибројана су и она која
својом формом и гласовним склопом само подсјећају на имена оријенталног
поријекла, али су, заправо без етимона или је он у најмању руку сасвим
нејасан. У ову групу неологизама, сматрали смо, спадају и имена која су у
највећем броју случајева настала на исти или сличан начин и коинцидирају
са именима европског, односно неоријенталног поријекла и код њих се,
може се рећи, десила накнадна етимологизација.

Један уговор из которског архива говори о тројици поносника из Дроб-
њака (Ђуро Ратковић, Ненад Петковић и Радујко Вукчић) који су се обаве-
зали 7. јуна 1451. Јакову Августинову, млетачком трговцу из Котора, да
пођу у Пријепоље и ту да натоваре 120 коња олова и да их довезу у Котор
о свом трошку. Јаков се обавезао да им превоз плати сољу, то јест да им да
онолико соли колико је тешко олово. Осим тога, требало је да им да по је-
дан грош за сваку стотину фунти олова.1 То је нека врста напојнице која се
називала примићурина. Она се ретко помиње у документима под називом
примићурина, али се увек наводи да је то било према обичају. Међутим, у
једном дубровачком документу изричито је наведено да је то примићурина
и да је износила углавном један грош по товару према обичају, некада је то
било и другачије. Примићурина се ретко јавља под тим називом и у дубро-
вачкој архивској грађи, али индиректни подаци указују на њу и припадала
је примићуру по коме је и име добила.2 Истина, овде се плаћање примићури-
не помиње на посредан начин и износила је један грош по центенару олова.
Милош Благојевић установио је да је примићурина износила 2% од вред-
ности робе која се преносила.3 Овај податак говори да је у Дробњаку било…

У историјској литератури је познато да су Дробњаци учествовали у караванској трговини која је повезивала Дубровник и Котор са градовима у унутрашњости Србије.1 Тако су они често као поносници пролазили кроз Пљевља и пљеваљски крај или су, пак, на други начин утицали на привредни живот у пљеваљској обаласти у средњем веку. Треба истаћи да су се неки истакнути појединци из Дробњака временом обогатили тргујући и да су се потом населили у пљеваљском крају. Ту су наставили и даље да се баве кредитним и другим уносним пословима. Један од њих је био Скоровој Вокшић са својим синовима. Његов најстарији син Стјепан помиње се 1477. године као старешина џемата у нахији Милешева. Летње станиште овог катуна било је у Хранчу, данас Ранче, област која се простире између Пљеваља и Пријепоља. У дубровачким изворима помињу се двојица синова Скоровоја Вокшића, што значи да су били добро познати у Дубровнику, а помињу се и као кућне старешине у поменутом катуну. Истакнути трговци из Дробњака почињу да се насељавају и у суседном Пријепољу, једном од транзитних центара у трговачком промету.

За све народе ма којој раси и вјери припадали, гробови, гробља и надгробни
споменици значе култна мјеста. Људи су увијек па и данас гробља
оснивали на необрадивом земљишту, далеко од кућа и пута на неком узвишењу
да народ не страхује кад поред гробља пролази, нарочито ноћу. Али у
једном временском периоду средњег вијека сељаци западно од Пријепоља
преко пљеваљске територије кроз брдовиту Босну и Херцеговину гробља
оснивају поред путева и код цркава гдје о празницима долази много свијета,
тако да народ види лијепе споменике што их потомци подижу својим преци-
ма и родбини. У иста гробља су у прво вријеме сахрањивани и хришћани
који су примили ислам.