Петар Бугон ступа на пословну и јавну сцену у Котору 1326. године као зрео послован човек. Већ крајем 1326. јавља се као способан и успешан трговац. Он улази већ током 1326. године у кредитне и трговачке послове, не само са Которанима и суседним Дубровчанима, већ и са познатим трговцима из Венеције.

Када се родио Петар Бугон нема вести. О Петровом детињству и раној младости извори ћуте. Оба брата, Петар и Тома Бугон, истовремено ступају на јавну и пословну сцену у Котору. Петар се бавио трговачким пословањем и склапао је мешовита трговачка друштва са својим сународницима, Дубровчанима и Млечанима. Захваљујући успешном бављењу трговином стекао је велики капитал, који је улагао у непокретну имовину у Котору и Србији. Он је, као сви велики трговци, истовремено давао и узимао кредите, посебно онда када му је био потребан готов новац да би га инвестирао у робу. Петар се јавља у Котору у улози повериоца, јемца и дужника. Трговао је сољу, металима (сребром и оловом) и другом робом.

Предмет ономастичких истраживања у овом раду била су имена оријенталног поријекла, преузета из арапског, турског и персијског језика, потпуно прилагођена фонетском систему, морфолошким, односно творбеним моделима нашег језика. Међу ова имена прибројана су и она која својом формом и гласовним склопом само подсјећају на имена оријенталног поријекла, али су, заправо без етимона или је он у најмању руку сасвим нејасан. У ову групу неологизама, сматрали смо, спадају и имена која су у највећем броју случајева настала на исти или сличан начин и коинцидирају са именима европског, односно неоријенталног поријекла и код њих се, може се рећи, десила накнадна етимологизација.

Један уговор из которског архива говори о тројици поносника из Дробњака (Ђуро Ратковић, Ненад Петковић и Радујко Вукчић) који су се обавезали 7. јуна 1451. Јакову Августинову, млетачком трговцу из Котора, да пођу у Пријепоље и ту да натоваре 120 коња олова и да их довезу у Котор о свом трошку. Јаков се обавезао да им превоз плати сољу, то јест да им да онолико соли колико је тешко олово. Осим тога, требало је да им да по један грош за сваку стотину фунти олова. То је нека врста напојнице која се називала примићурина. Она се ретко помиње у документима под називом примићурина, али се увек наводи да је то било према обичају. Међутим, у једном дубровачком документу изричито је наведено да је то примићурина и да је износила углавном један грош по товару према обичају, некада је то било и другачије. Примићурина се ретко јавља под тим називом и у дубровачкој архивској грађи, али индиректни подаци указују на њу и припадала је примићуру по коме је и име добила. Истина, овде се плаћање примићурине помиње на посредан начин и износила је један грош по центенару олова. Милош Благојевић установио је да је примићурина износила 2% од вредности робе која се преносила.

У историјској литератури је познато да су Дробњаци учествовали у караванској трговини која је повезивала Дубровник и Котор са градовима у унутрашњости Србије. Тако су они често као поносници пролазили кроз Пљевља и пљеваљски крај или су, пак, на други начин утицали на привредни живот у пљеваљској обаласти у средњем веку. Треба истаћи да су се неки истакнути појединци из Дробњака временом обогатили тргујући и да су се потом населили у пљеваљском крају. Ту су наставили и даље да се баве кредитним и другим уносним пословима. Један од њих је био Скоровој Вокшић са својим синовима. Његов најстарији син Стјепан помиње се 1477. године као старешина џемата у нахији Милешева. Летње станиште овог катуна било је у Хранчу, данас Ранче, област која се простире између Пљеваља и Пријепоља. У дубровачким изворима помињу се двојица синова Скоровоја Вокшића, што значи да су били добро познати у Дубровнику, а помињу се и као кућне старешине у поменутом катуну. Истакнути трговци из Дробњака почињу да се насељавају и у суседном Пријепољу, једном од транзитних центара у трговачком промету.

За све народе ма којој раси и вјери припадали, гробови, гробља и надгробни
споменици значе култна мјеста. Људи су увијек па и данас гробља
оснивали на необрадивом земљишту, далеко од кућа и пута на неком узвишењу
да народ не страхује кад поред гробља пролази, нарочито ноћу. Али у
једном временском периоду средњег вијека сељаци западно од Пријепоља
преко пљеваљске територије кроз брдовиту Босну и Херцеговину гробља
оснивају поред путева и код цркава гдје о празницима долази много свијета,
тако да народ види лијепе споменике што их потомци подижу својим преци-
ма и родбини. У иста гробља су у прво вријеме сахрањивани и хришћани
који су примили ислам.