Младотурска револуција која је почела 20. јуна (3. јула по новом кал.) 1908. године, отворила је нова питања пред великим силама и балканским државицама. Турска је покушала револуцијом да преуреди саму себе и тако учини излишним програм реформи поробљених земаља у њеном саставу као и посредовање са стране. Постављало се питање шта ће велике силе сматрати политички важним у младотурским тежњама и шта ће све предузети према промијењеним приликама у европској Турској. Србија, Црна Гора и Грчка имале су према томе став ишчекивања, а Бугарска је припремала проглас независности. Осим Аустро-Угарске, све друге велике силе биле су мање више изненађене преокретом и брзим развојем прилика и извјесно вријеме биле су само проматрачи.

Насеља на српском етничком простору нашла су се на удару османске војне силе почев од Маричке битке 1371. године. Без обзира на повремене застоје и унутрашње проблеме, Османлије су током XV века изашле на европску политичку позорницу као респектабилна војна и политичка сила и значајан чинилац историјских збивања.

Хусеин-пашина џамија, ремек дјело исламске архитектуре, по свему судећи подигнута је 1569. године (сл. I). Изградио је као своју задужбину Хусеин-паша Бољанић, Бајрам-агин син, родом из села Бољанић, које се налази око 20 km удаљено од Пљеваља.

Од укидања Пећке патријаршије 1766, до Берлинског конгреса 1878, чије одлуке су донеле значајне геополитичке промене на Балканском полуострву, Пљевља и пљеваљски крај су, после Мостара, били међу најзначајнијим деловима Херцеговачке митрополије. То потврђује како активан духовни живот манастира Свете Тројице, тако и постојање већег броја цркава и манастира на подручју Пљеваља и околине.

Послије убиства црногорског књаза у Котору 1860. године. наслиједио га је синовац Никола, који је као млад владар тежио да пошто-пото учврсти што прије власт, јер га је судбина његовог претходника на један начин на то и опомињала. Он је то успјешно и чинио, у почетку уз помоћ оца, а Даниловог брата Мирка, који се такође одликовао бруталношћу, као Данило. Књаз Никола није се од њих много разликовао, мада је био умјешнији и свакако разборитији у својим поступцима, мада, како су га описали савременици, књаз Никола није имао отмену хладнокрвност кнеза Михаила, ни плаховитост свога стрица, није имао ни кукавичлук краља Милана, ни конституционалну превртљивост краља Александра, али је у свему понајвише имао особина наведених.