Savremenom čoveku su potrebni odgovori o sadašnjosti i u tome je smisao istraživanja problema prošlosti. Samo tako taj čovek, zapravo društvo, može da donosi odluke o svojoj budućnosti.

Istoričar Slavenko Terzić o tome kratko kaže: „Sadašnjost se ne može sagledati iz same sebe.“

Samo prošlost i sadašnjost daju i pravo i perspektivu za budućnost. Nema kraja istorije, kako je mislio Fukujama. Ustvari, globalizam hoće samo jednu istoriju, istoriju moćnih. Ali, čovečanstvo ne čine samo moćni, a pogotovo ne oni najmoćniji. Mnoge imperije su bile i prošle, a čovečanstvo i istorija su ostali, i ostaće.

Stara Raška ili Raška oblast uvek je bila predmet izučavanja i opisivanja mnogih putopisaca, političara, diplomata, obaveštajaca, ali i istoričara, geografa, antropogeografa, etnologa. Još Karađorđevi planovi o oslobođenju i okupljanju srpskih zemalja i restauraciji srpske državnosti južno od Save i Dunava zabrinjavali su evropski Zapad, a posebno Habzburšku Monarhiju koja je imala imperijalne planove prema našim zemljama a posebno prema drevnoj Raškoj. Taj prostor između reka Drine i Ibra, Tare i Zapadne Morave izuzetno je postao aktuelan u političko-diplomatskim manipulacijama posle Berlinskog kongresa 1878. godine. Od tada je Austro-Ugarska taj prostor smatrala svojim koridorom za dalju penetraciju na Balkansko poluostrvo, ali i kao klin koji se uklještio između Srbije i Crne Gore sprečavajući na taj način njihovo ujedinjenje. Ovaj prostor je bio embrion srpske državnosti i duhovnosti, odnosno kulture uopšte srpskog naroda kako u srednjem veku tako i u njegovom daljem istorijskom razvoju. Kroz srednji i novi vek kao i u najnovije doba ovaj prostor je predstavljao „kopču srpskih zemalja“, kako kaže naš istoričar Slavenko Terzić. Raška oblast je i danas „živi most“ između centralne Srbije i Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije.