Петар Бугон ступа на пословну и јавну сцену у Котору 1326. године као зрео послован човек. Већ крајем 1326. јавља се као способан и успешан трговац. Он улази већ током 1326. године у кредитне и трговачке послове, не само са Которанима и суседним Дубровчанима, већ и са познатим трговцима из Венеције.

Када се родио Петар Бугон нема вести. О Петровом детињству и раној младости извори ћуте. Оба брата, Петар и Тома Бугон, истовремено ступају на јавну и пословну сцену у Котору. Петар се бавио трговачким пословањем и склапао је мешовита трговачка друштва са својим сународницима, Дубровчанима и Млечанима. Захваљујући успешном бављењу трговином стекао је велики капитал, који је улагао у непокретну имовину у Котору и Србији. Он је, као сви велики трговци, истовремено давао и узимао кредите, посебно онда када му је био потребан готов новац да би га инвестирао у робу. Петар се јавља у Котору у улози повериоца, јемца и дужника. Трговао је сољу, металима (сребром и оловом) и другом робом.

Послије убиства црногорског књаза у Котору 1860. године. наслиједио га је синовац Никола, који је као млад владар тежио да пошто-пото учврсти што прије власт, јер га је судбина његовог претходника на један начин на то и опомињала. Он је то успјешно и чинио, у почетку уз помоћ оца, а Даниловог брата Мирка, који се такође одликовао бруталношћу, као Данило. Књаз Никола није се од њих много разликовао, мада је био умјешнији и свакако разборитији у својим поступцима, мада, како су га описали савременици, књаз Никола није имао отмену хладнокрвност кнеза Михаила, ни плаховитост свога стрица, није имао ни кукавичлук краља Милана, ни конституционалну превртљивост краља Александра, али је у свему понајвише имао особина наведених.

Један уговор из которског архива говори о тројици поносника из Дробњака (Ђуро Ратковић, Ненад Петковић и Радујко Вукчић) који су се обавезали 7. јуна 1451. Јакову Августинову, млетачком трговцу из Котора, да пођу у Пријепоље и ту да натоваре 120 коња олова и да их довезу у Котор о свом трошку. Јаков се обавезао да им превоз плати сољу, то јест да им да онолико соли колико је тешко олово. Осим тога, требало је да им да по један грош за сваку стотину фунти олова. То је нека врста напојнице која се називала примићурина. Она се ретко помиње у документима под називом примићурина, али се увек наводи да је то било према обичају. Међутим, у једном дубровачком документу изричито је наведено да је то примићурина и да је износила углавном један грош по товару према обичају, некада је то било и другачије. Примићурина се ретко јавља под тим називом и у дубровачкој архивској грађи, али индиректни подаци указују на њу и припадала је примићуру по коме је и име добила. Истина, овде се плаћање примићурине помиње на посредан начин и износила је један грош по центенару олова. Милош Благојевић установио је да је примићурина износила 2% од вредности робе која се преносила.

У позном средњем веку Дробњаци су имали запажену улогу у караванској трговини између приморских центара, Дубровника и Котора с једне и Полимља с друге стране, npe свега као поносници, примићури и крамари. Исто тако, поједини трговци из Дробњака активно су се бавили кредитном трговином у Дубровнику и Котору. У караванској трговини углавном су користили Језерски пут који су добро познавали, јер је пролазио кроз њихову територију (Језера).

Научном расправом, данас започетом, суочавамо се с дугом и
вишеслојном прошлошћу овога града и ове области. Управо зато што
прошлост Пљевља (или Брезнице, како гласи старије име града), није
била предмет дубљих и иоле свестранијих научних истраживања, приступамо
јој са пуно елана и радозналости. Разумљиво је да овај научни
скуп представља, више, један покушај реконструкције прошлости
Пљеваља и пљеваљског краја, са указивањем на главне научне проблеме
и на резултате новијих истраживања, него целовит поглед на историју
града и области.
Пљеваљски крај у центру је српске средњовековне државе.
Померањем тога центра, Пљевља почињу да живе животом пограничних
области, а у наредним столећима често мењају своју државну и још чешће
административно-управну припадност. Крајем 14. века пљеваљски крај
ушао је у састав босанске државе, а потом је, од друге половине 15. века па
до 1912. године, био под туђинском османском влашћу. Сва велика
раскршћа српске историје имала су мањег или већег одјека у Пљевљима и
околним крајевима. Пљевља су вековима била раскрсница важних
трговачких путева и културних струјања. Још у средњем веку пљеваљски
трговци одржавали су живе везе с Српским приморјем, првенствено с
Дубровником и Котором, а ишли су и даље, до Анконе и Венеције. Крајем
14. века дечаци из Брезнице одлазе у Дубровник да уче занате код
тамошњих мајстора. Под турском влашћу Пљевља се такође развијају као
значајан трговачки и административно-управни центар. У време националног
препорода током 19. и почетком 20. века, пљеваљски трговци и
пљеваљско грађанство путују и тргују до Београда, Призрена и Скадра, до…