Узвишење науци, добитак Отаџбини, благодат читаоцу, то је овде – усрд-
но насловом речено – родослов југословенске државе, њене појаве и посто-
јања у времену између Првог и Другог светског рата.
Целокупност државе, унутар знатне саставке, правилна двојност разме-
шта и скупно уобличава: по времену као обавезном означењу, и научним
приступом догођеним збивањима и заведеним односима; историјска истина
неприкосновено да слови, заиста тако високом одликом ове књиге.
Милић Ф. Петровић је филозофски гледао јединственим а историограф-
ски протумачио спојно разлучним састојство југословенске државе, редосле-
дом сходним њеном постанку по развоју, уређености владавине и спонтано
кретане јавне друштвености. Народну заједницу, врховност владара, видове
власти, установе по ступњевима надлежности, политичке чиниоце с утица-
јем на владавину, војно моћство државе, вероисповедне духовности станов-
ништва, обрадио је он према створу и изгледу постојећих својстава, сваку
посебност до обима потребног поглавља.

Већина тргова и градова који су на српском етничком простору посто-
јали током вишевековне османске владавине представљала је тржишта ло-
калног значаја, где су се продавали вишкови пољопривредних и занатских
производа произведених у самом градском насељу или његовој непосредној
околини, као и тржишта за трговину артиклима који се нису производили
на српском селу, а који су били неопходни за свакодневни живот људи, као
што је со, на пример. У градским насељима широм српског етничког просто-
ра одржаване су недељне пијаце, пазари, као и панађури, велики годишњи
сајмови, који су по датуму одржавања најчешће били везани за датум славе
неког свеца.

Одлукама Берлинског конгреса јасно је било означено да сва села на
десној обали Таре припадају турској територији. У многим од ових села
становништво се сматрало као црногорско, па му је и однос према турским
властима био такав. По наређењима из Цариграда турске власти су требале
за неколико година да избјегавају сукобе са њим. У Пренћанима органа тур-
ске власти није ни било, а све међусобне односе мјештана регулисао је по-
гранични црногорски капетан. Ово село, насељено Језерцима и Шаранцима
на које су се ослањали, признало је турску управу тек 1886. године. Наиме,
тек је средином 1886. године делегација Пренћана саопштила паши у Пљевљима
да ће давати десетину и остале дажбине, с тим да им се дозволи да
оснују свој одред ради заштите од колашинских Турака са буљукбашом на
челу. Убрзо потом у селу се већ налазила станица турске посаде.

Под насловом Detailbeschreibung des Sandžaks Plevlje und des Vilajets Ko-
sovo последње године XIX века у царској дворској штампарији у Бечу штам-
пана је књига малог формата са више карата и скица. У ствари, то је прируч-
ник војне тајне службе, настао на основу рукописног елабората аустријских
агената из 1885/6. године, тајног картирања током 1892. године и рекогносцирања
терена и студије k.u.k. официра у периоду од 1895. до 1897. године.
И формат и садржај књиге прилагођени су намени – да служи као војни бедекер,
путни приручник, а о дуготрајној употреби сведоче допуне из 1900.
и 1909. године са два нова прилога, и убаченим, накнадно штампаним листовима
на неколико места, где је свака промена на терену и уочена погрешка
одмах исправљена, а претходни текст прецртан.

Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања
многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара,
географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о
ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности
јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку
Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а
посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре
и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским
манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска
тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на
Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и
Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био
ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског
народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју.
Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао
„копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка
област је и данас „живи мост“ између централне
и Херцеговине и Косова и Метохије.