Указом регента Александра од 7/20. децембра 1918. формиран је Ми-
нистарски савјет Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, са 17. министар-
става, међу којима и Министарство иностраних дјела (MIP). Овим актом је
практично дотадашње Министарство иностраних дјела Краљевине Србије
преименовано у Министарство иностраних дјела Краљевства Срба, Хрва-
та и Словенаца. Министарство је наставило да ради у новој држави са
постојећом дипломатском и конзуларном мрежом у иностранству. Двана-
ест посланства Краљевине Србије наставило је рад практично без прекида.
Четири посланства обновила су рад након обнове дипломатских односа са
државама ратним противницима (1920), односно 1924, док је посланство
у Москви обновљено тек 1940. године. Са осталих (13) држава постепе-
но су успостављани дипломатски односи.1 За првог министра иностраних

Покушај да се прошири и превазиђе граница традиционалне историо-
графије, заокупљене феноменима политике, сукоба, пожељних теза и идеја,
увијек је била преокупација историографа. Свака нова генерација историча-
ра покушавала је да прошлост сагледа у цјеловитости друштвеног живота,
умјесто црно-бијелих представа. То је захтјевало трагање за новим мето-
долошким приступима истраживању и провјери класичних и традиционал-
них научних метода. Због тога критичко преиспитивање и истраживачко
употпуњавање написаног свакој генерацији истраживача отвара хоризонте
неистраженог, неосвијетљеног, често свјесно затамљеног и уклопљено у
матрицу „јединог исправног“ историјског знања.

Човек као биће не може постојати, а да нема личности. Природа се по-
старала уз сложене биопсихолошке и спољне утицаје да ствара општу раз-
новрсност личности. Још нико није пронашао две апсолутно идентичне лич-
ности. Чак и једнојајчани близанци психолошки се разликују у појединим
финесама. У сложеном биоинжењерингу хипотетичног будућег клонирања
личности и клонирана личност као копија дародавца неће бити апсолутно
идентична.

На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован
Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци,
упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама изво-
ра. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путопи-
са.1 Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лич-
ни став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак
представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију.
Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њи-
ховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом не-
ма историјске истине.2 Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису
искоришћени у потпуности у нашој историографији.

Период омеђен османским заузимањем српских земаља с једне и Првим
српским устанком с друге стране замишљене историјске праве представља
још увек један од најслабије истражених периода српске националне исто-
рије. Узроци таквог стања не само у српској, већ у читавој јужнословенској
историографији могу се објаснити најмање двема групама разлога:
– неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања
(османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Ан-
кари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе
за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка
материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и
– недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање
османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли при-
ступити овом послу.