Ко је био Симон Јоановић? Одговор на ово питање потребно је дати од-
мах на почетку овог рада да би се јасније схватили циљеви и објашњавање
одређених појава и задатака које је он кроз своје мемоаре представио.
Симон Јоановић је био вицеконзул Аустро-Угарске у Београду од 1885.
до 1897. године. Од 1901. године обављао је дужност цивилног комесара у
Пљевљима. Уствари, он је био шеф обавештајне службе Аустро-Угарске за
Новопазарски санџак.
Рођен је у Бечу 1868. године. Отац му се звао Харитон Јоановић, а мајка
Марија Влаховић, која је била православка. Симон Јоановић је дуго живео
у Београду и Цириху.

Период омеђен османским заузимањем српских земаља с једне и Првим
српским устанком с друге стране замишљене историјске праве представља
још увек један од најслабије истражених периода српске националне исто-
рије. Узроци таквог стања не само у српској, већ у читавој јужнословенској
историографији могу се објаснити најмање двема групама разлога:
– неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања
(османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Ан-
кари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе
за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка
материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и
– недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање
османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли при-
ступити овом послу.

О настанку манастира Свете Тројице и о његовим оснивачима познати
су различити извори, међу којима су најстарији записи у рукописним цркве-
ним књигама који се јављају од 1537. године, затим два ктиторска натписа на
живопису у призиданој припрати из 1592. године и три сигниране ктиторске
композиције, од којих је једна о оснивању храма у наосу, друга о оснивању
припрате и трећа о секундарном ктитору приложнику, сви настали послед-
ње деценије XVI века. За несагласне податке из натписа и писаних извора,
а нарочито за различиту слику цркве на двема ктиторским композицијама,
понуђена су релативно прихватљива решења, али су и поред тога поједина
питања остала отворена.1 Међу њима се на првом месту поставља питање
да ли је ту постојало старије црквено седиште. На основу познате забране
турских власти да се православни црквени центри могу само обнављати на
старим темељима, а никако подизати нови, претпостављало се да је и црква
Свете Тројице пљеваљске настала на старијој црквеној грађевини.

Када је 1918. створено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца натерито-
рији бивше Краљевине Црне Горе било је 10 округа, међу којима и Округ
пљеваљски, 167 општина и 431.256. становника. Округ пљеваљски сачиња-
вала су два среза: Пљеваљски и Бољанићки.
Указом регента Александра од 30. јуна 1919.’ ријешено је да се Устав
Краљевине Србије од 5. јула 1903. заједно са свим законима Србије проши-
ри и на 16. округа у новоослобођеним крајевима, међу којима и на Округ
пљеваљски. Овим законским актом су Пљевља и сва друга мјеста у Рашкој
области, на Косову и Метохији и у Македонији сврстана у исто подручје
– Јужну Србију, како су тада називани ови крајеви.

У историјској литератури је познато да су Дробњаци учествовали у караванској трговини која је повезивала Дубровник и Котор са градовима у унутрашњости Србије.1 Тако су они често као поносници пролазили кроз Пљевља и пљеваљски крај или су, пак, на други начин утицали на привредни живот у пљеваљској обаласти у средњем веку. Треба истаћи да су се неки истакнути појединци из Дробњака временом обогатили тргујући и да су се потом населили у пљеваљском крају. Ту су наставили и даље да се баве кредитним и другим уносним пословима. Један од њих је био Скоровој Вокшић са својим синовима. Његов најстарији син Стјепан помиње се 1477. године као старешина џемата у нахији Милешева. Летње станиште овог катуна било је у Хранчу, данас Ранче, област која се простире између Пљеваља и Пријепоља. У дубровачким изворима помињу се двојица синова Скоровоја Вокшића, што значи да су били добро познати у Дубровнику, а помињу се и као кућне старешине у поменутом катуну. Истакнути трговци из Дробњака почињу да се насељавају и у суседном Пријепољу, једном од транзитних центара у трговачком промету.