Пљевља и пљеваљски крај појављују се на старим географским картама релативно касно, тек у другој половини XVI века захваљујући пре свега настојањима италијанских картографа.

Научном расправом, данас започетом, суочавамо се с дугом и
вишеслојном прошлошћу овога града и ове области. Управо зато што
прошлост Пљевља (или Брезнице, како гласи старије име града), није
била предмет дубљих и иоле свестранијих научних истраживања, приступамо
јој са пуно елана и радозналости. Разумљиво је да овај научни
скуп представља, више, један покушај реконструкције прошлости
Пљеваља и пљеваљског краја, са указивањем на главне научне проблеме
и на резултате новијих истраживања, него целовит поглед на историју
града и области.
Пљеваљски крај у центру је српске средњовековне државе.
Померањем тога центра, Пљевља почињу да живе животом пограничних
области, а у наредним столећима често мењају своју државну и још чешће
административно-управну припадност. Крајем 14. века пљеваљски крај
ушао је у састав босанске државе, а потом је, од друге половине 15. века па
до 1912. године, био под туђинском османском влашћу. Сва велика
раскршћа српске историје имала су мањег или већег одјека у Пљевљима и
околним крајевима. Пљевља су вековима била раскрсница важних
трговачких путева и културних струјања. Још у средњем веку пљеваљски
трговци одржавали су живе везе с Српским приморјем, првенствено с
Дубровником и Котором, а ишли су и даље, до Анконе и Венеције. Крајем
14. века дечаци из Брезнице одлазе у Дубровник да уче занате код
тамошњих мајстора. Под турском влашћу Пљевља се такође развијају као
значајан трговачки и административно-управни центар. У време националног
препорода током 19. и почетком 20. века, пљеваљски трговци и
пљеваљско грађанство путују и тргују до Београда, Призрена и Скадра, до…

Гробови су одувек били предмет посебне пажње и пијетета. Прва
дужност наследника и чланова једне заједнице била је да обележе гроб
претка. Дешавало се, наравно, и да појединци подижу себи гробницу и
надгробни споменик још за живота. Потреба да се гроб обележи надгробним
спомеником начињеним од трајне грађе, као и да се споменик обележи
ликовним и писаним знацима који су носили одређену поруку, настали су из
природне жеље људи да њиховом физичком смрћу не нестане сваки траг о
њима и да далека поколења памте њихово постојање.
У тумачењу идеје о обележавању гроба каменом проучаваоци су
изнели различита мишљења. С једне стране стоји рационалистичко
мишљење по коме насипање хумке од земље и камена над покојником има
за циљ да тело покојника заш тити од напада животињ а, да процес
распадања уклони од погледа чланова заједнице којој је покојник припадао,
као и да тело покојника и његов гроб заштити од пљачке. С друге стране
постоји и религиозно тумачење надгробног камена укорењено код многих
народа, по коме се душа покојника или чак живог човека може склонити v
камен, па је задатак надгробног камена да у себе прими покојникову душу.“
Венац од камена је некада имао функцију омеђавања посвећеног простора
око гроба, док су речни белуци сматрани за персонификације душа покојника.

Прве вести о Пљевљима (Брезници) и још неким местима у Полимљу,
засноване на дубровачкој архивској грађи, донео је Константин Јиречек
пишући о трговачким путевима и рудницима далеке 1879. године.1 Пре више
од пола века нове и драгоцене податке о насељима у Полимљу саопштио је
Михаило Динић у студији о дубровачкој караванској трговини и у расправи
о земљама херцега од Светога Саве.2 Последњих деценија насеља у Полим-
љу често су била предмет интересовања наших истраживача. Пљевља, али
и друге тргове и караванске станице у Полимљу обрадили су у посебним
студијама Богумил Храбак,3 Сима Ћирковић.4 и Ружа Ћук.5 Поред тога, о
неким насељима у Полимљу било је речи како у прилозима о Полимљу,6
тако и у монографијама које се баве проучавањем неких других, ширих
тема.7
У овом раду приказаћемо на основу грађе из Дубровачког архива
Пљевља и места у пљеваљском крају – Буковицу, Брезу, Равно, Козник,
Козицу и Кукањ – и то од њиховог првог помена у дубровачким докумен-
тима до пада под турску власт.